Porodice sa mnogo dece bile su početkom XX veka u Kraljevu uobičajene. U vreme kada su se kuće punile dečjom grajom, a veliki porodični skupovi podrazumevali desetine srodnika za istim stolom, živeli su i Rista Stojić, kraljevački pekar i kafedžija, i njegova žena Mira.
Stari Kraljevčani pamtili su Ristu po dugoj sedoj bradi, beloj kosi i retkoj samarićanskoj duši, a Miru kao otresitu, vrednu domaćicu, ponekad prgavu, ali iznad svega kao majku brojne dece. Bila je to siromašna, ali dostojanstvena porodica – jedna od onih koje su, i kada im je bilo najteže, čuvale meru, ponos i radost kuće.
Rista je radio kao pekar, ali je, zapravo, dugo bio i kafedžija. Držao je kafane u selima oko Kraljeva, u Mataruškoj Banji, a potom i u gradu. Jedna od njih ostala je upamćena po neobičnom imenu – „Čija nisi bila, čija biti nećeš“. Kafanski posao mu, međutim, nije dugo donosio mir. U posao se umešala politika, gosti su se razišli, a Rista se, pritisnut brigom za veliku porodicu, okrenuo pekarskom zanatu.
Od brojne dece Riste i Mire Stojić, dvojica sinova zauzela su posebno mesto u sećanju Kraljevčana – Petar i Stojan.
Petar Stojić – čovek koji je Kraljevu doneo školu plesa
Kada je Prvi svetski rat zahvatio Srbiju, porodica Stojić uglavnom je bila na okupu. Nedostajao je Petar, najstariji sin, koji je otišao na zanat u Beograd, a zatim se javio roditeljima iz Pešte. O njegovoj sudbini Rista je tada mogao samo da brine i da se nada, govoreći da će se Petar, kao snalažljivo dete, već nekako izboriti sa životom.
Kada se rat završio, Petar se vratio u Kraljevo – lepo obučen, po poslednjoj modi, siguran u sebe i neobičnog zanata. Iz Nirnberga je doneo diplomu tanc-majstora, a već 1919. godine u kafani „Jelenac“ otvorio je prvu školu igranja u Kraljevu.
Za tadašnju varoš to je bilo pravo čudo. Mladi su učili valcer, polku, kadril, mazurku, a „Jelenac“ je brzo postao mesto okupljanja onih koji su želeli da savladaju moderne korake i pokažu ih na zabavama u „Parizu“ ili „Jugoslaviji“.
Petar je posao širio lako i sa stilom. Angažovao je muzičare da sviraju na časovima, a u posao uključio i mlađu braću. Njegova škola igranja nastavila je da živi u sećanju Kraljevčana i dugo nakon što je on napustio grad.
Nijedna od kraljevačkih devojaka koje su maštale o zgodnom tanc-majstoru nije postala njegova žena. Petar se vratio svojoj prvoj ljubavi iz Pešte i oženio se Mađaricom. Živeo je u Zemunu, gde je i umro posle Drugog svetskog rata.
Stojan Stojić – prvi kraljevački biciklista i „večito poslednji“
Ako je Petar Kraljevu doneo ples, Stojan je u gradsku istoriju ušao na dva točka. Najmlađi muški potomak Riste Stojića od malih nogu je maštao o biciklu, tada retkoj i dragocenoj napravi koju su zvali velosiped.
Bicikl je, za dečaka iz kraljevačke čaršije, bio više od prevoznog sredstva. Bio je san o brzini, putovanju, slobodi i aplauzu. Kako Rista nije mogao da mu kupi bicikl, Stojan je koristio svaku priliku da ga pozajmi, pogleda, provoza ili bar dodirne.
Pravu želju ostvario je tek kasnije, u Beogradu, gde je radio u plesnoj školi svog brata Petra. Tu je puštao gramofonske ploče, brinuo o redu, pomagao u nastavi plesa i postao omiljen među Beograđanima. Od zarađenog novca kupio je pravi trkački bicikl.
Stojan nije bio vrhunski takmičar, ali je bio pojava. Lep, sportski građen, veseo, druželjubiv i duhovit, učestvovao je na mnogim trkama, ali gotovo uvek stizao poslednji. I to namerno.
Kada bi ga pitali zašto se ne potrudi da ostvari bolji rezultat, odgovarao je da zna da ima boljih od njega i da ne može biti prvi. Ako već ne može prvi, zašto bi se, govorio je, uzalud naprezao?
Tako je, paradoksalno, poslednjim mestima stekao slavu. Novinari su ga prozvali „večito poslednji“, publika ga je pamtila, a organizatori mu dodeljivali posebne nagrade. Učestvovao je na velikim trkama, a 1936. godine bio je i deo olimpijske priče povezane sa Berlinom. Sa Deletom Nišavićem nosio je olimpijsku baklju na biciklu sve do Berlina.
Jedna od najživopisnijih priča vezana je za trku koja je 1937. godine iz Beograda vodila preko Šapca, Zvornika, Bosne, Šargana i dalje kroz Srbiju. Kada je etapa prolazila kroz Kraljevo, Stojan je želeo da se pred svojim sugrađanima pokaže kao as na drumovima. Kroz cilj nije prošao prvi, ali je bio u vodećoj grupi, pa su ga Kraljevčani dočekali aplauzom i nosili na ramenima.
Dalje ga, međutim, nije bilo u karavanu. Pričalo se da se sakrio u kukuruze pored Ibra, odspavao, pa tek onda nastavio trku. Na cilj je, naravno, stigao poslednji. U hotelu je, znojav i nasmejan, skočio na sto i zaigrao kazačok, na opšte oduševljenje prisutnih.
Stojan je čuvao uspomene kao relikvije – značke, priznanja, zastavice, isečke iz domaće i strane štampe. Bio je čovek koji nije osvojio pobedničke vence, ali jeste osvojio priču. A ponekad je upravo to ono što traje duže od rezultata.
Kraj prekratak za jedan takav život
Drugi svetski rat zatekao je Stojana u Beogradu. U oktobru 1941. godine došao je u Kraljevo, u vreme kada je grad već proživljavao svoje najteže dane. Racije, hapšenja i streljanja pretvarali su svakodnevicu u strah.
Stojan je najpre izbegao jednu nemačku raciju, prešavši iz jedne rođačke kuće u drugu. Ipak, u današnjoj Jug Bogdanovoj ulici zaustavila ga je patrola feldžandarmerije.
Pokušao je da se spase znanjem nemačkog jezika i albumom uspomena iz Berlina. Pokazao je fotografije sa autogramima Gebelsa i Geringa, ali mu to nije pomoglo. Odveden je u lager Fabrike vagona, zajedno sa komšijama i sugrađanima.
Streljan je 14. oktobra 1941. godine i sahranjen u masovnoj grobnici ispod Grdičke kose, u današnjem Spomen-parku.
Imao je samo 27 godina.
Premalo za kraj jednog života, ali dovoljno da ostane u istoriji Kraljeva – kao prvi kraljevački biciklista, „večito poslednji“ na trkama i jedan od onih ljudi čije se priče ne zaboravljaju.
Izvor: „Staro Kraljevo“, Dragoljub Obradović Kondis
