Četrdeset dana bez dr Milivoja koji je za mnoge bio više od lekara

Čovek, kažu, ne odlazi zauvek onda kada fizički nestane, već onda kada ga zaborave. A endokrini hirurg dr Milivoje Pavlović neće biti zaboravljen, poručivali su prethodnih sedmica mnogi čije je živote dotakao, dokazajujući tako da postoje ljudi čiji odlazak ne pravi prazninu u jednoj kući, već u čitavom gradu. U četvrtak 29. januara, biće obeleženo 40 dana od njegove smrti.

Četrdeset dana od trenutka kada je Kraljevo ostalo bez lekara i čoveka koji je znao da čak i u hodniku bolnice zastane, sasluša i pruži ruku onda kada je najteže, a tek je u ordinaciji i hirurškoj sali bio – svoj na svome.

Ne zna se koliko ljudi je došlo da se poslednjii put oprosti sa njim, na komemoraciji, izrazima saučešća porodici, na sahrani. I na svakom tom mestu poštujuća tišina je bila glasnija od svakog govora. Kolona ljudi je bila preduga, a lica ozbiljna, jer nije to bio samo ispraćaj jednog lekara. Bio je to oproštaj od čoveka koji je u živote mnogih uneo nadu, smirenost i poverenje.

Kažu da na dan sahrane gotovo da nije bilo sveća, sve su pokupovali ljudi kojima je za njega i zbog njega značio i taj poslednji plamen. Ali, i bez sveća od voska, gorele su one druge – u srcima ljudi koji su znali da mu duguju mnogo više od jedne operacije ili jednog saveta. Iako je on celog života govorio i toga se čvrsto držao: da njemu nikada niko – ne duguje ništa.

Hiljade poruka na društvenim mrežama, sećanja, ispovesti pacijenata i kolega svedočile su o praznini koju ostavlja svojim odlaskom. Ljudi su pisali o doktoru koji je odbijao poklone, koji je ostajao uz pacijente do buđenja iz anestezije, koji je tešio porodice i kada za utehu gotovo da nije bilo reči.

Porodica dr Milivoja Pavlovića odlučila je da ovim putem izrazi duboku zahvalnost svima koji su došli da ga isprate, svima koji su uputili saučešće, podelili sećanje, zapalili sveću, poslali poruku ili samo ćutali zajedno sa njima. Zbog ogromnog broja izraza podrške nisu bili u mogućnosti da se svakome pojedinačno zahvale, ali svaka reč i svaka podrška, poručuju, ostaće upamćeni zauvek.

Četrdeset dana kasnije, bol ne nestaje, ali sećanje na njega dobija tiši, dublji oblik.

Dr Milivoje Pavlović ostao je tamo gde je najvažnije: u pričama koje će se prepričavati, u zahvalnosti koja se ne zaboravlja i u veri da još postoje lekari koji su pre svega – ljudi.

Možda je to najteža i najlepša istina koju je jedan grad ovih dana naučio, jer – dobrota ne umire, ona se prenosi.

M. M. D.