„Vodite računa da vašoj deci govorite ono što će afirmisati dobrotu, jer je mnogo važno da u svetu ružnog prepoznaju zamke“, samo je jedna od poruka koje na teme o izazovima braka, roditeljstva i najčešćim greškama u vaspitanju dece govori naš poznati klinički psiholog
Da li je u vremenu brzih promena i svih dostignuća nauke i tehnike – moguće stvaranje civilizacije bez represije? Da li je to nešto čemu slobodan čovekov duh odvajkada teži – ili su to, naprotiv, oruđa u službi interesa neprestane dominacije? Dr Vlajko Panović, klinički psiholog – ističe da je savremeni čovek, pre svega – žrtva prevelikog broja informacija.
Dr Panović svoje mišljenje podupire i pričom o knjizi Oldosa Hakslija „Vrli novi svet“ objavljenoj pre više od 90 godina, u kojoj je autor poručivao da će „vlast koja želi da svoju moć sačuva na neodređeno vreme, morati da ima saglasnost onih nad kojima vlada, a da će to delom pokušavati da učini uz pomoć – propagandnih tehnika i to raditi zaobilaženjem racionalne strane ljudske prirode, a obraćanjem podsvesnoj – dubokim emocijama, terajući nas da u stvari zavolimo sopstveno ropstvo“.
„Mislim da je sasvim realna opasnost da ljudi, na neki način, postanu srećni pod tim novim režimom, ali to će biti sreća u situaciji u kojoj uopšte ne bi trebalo da je bude“, poruka je Haksija. Inače, knjiga „Vrli novi svet“ Oldosa Hakslija objavljena je – 1931. godine.
– Haksli je rekao da će savremeni čovek biti žrtva zabrana i da se istina se neće sakrivati, ali da ljudi u istinu neće verovati. Razmislite malo i videćete koliko ima istine u tome. Poručivao je još: knjige neće biti zabranjivane , ali ih ljudi neće rado čitati. Osim ove knjige, još jedna knjiga, po mom mišljenju, prilično je odlučujuća u toj globalnoj priči, a to je knjiga Džordža Orvela „1984“ u kojoj on predviđa da će se u budućnosti čovečanstvo kontrolisati putem bola, zabrana i cenzura. Svedok sam da je sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka toga bilo, a Orvel je govorio o kontroli koju će imati Veliki brat. Na drugoj strani imamo Hakslija koji je u toj svojoj kultnoj knjizi „Vrli novi svet“ predvideo sve obrnuto: da će čovek u budućnosti, pre svega, biti kontrolisan kroz razvijenu potrebu za zabavom i mi, zapravo, živimo to tragično vreme kada se savremeni čovek stalno zabavlja. Pazite, nekima je zabava postala zanimanje. Nema šanse da neku decu odvojite od aparata, a onda deca kažu: „Pa šta, i moj tata po ceo dan igra igrice!“. Posle mog gostovanja na jednoj televiziji zvala me jedna devojčica, kaže: Znate, ja nikako ne mogu da dođem na red, pošto imamo jedan kompjuter, a igraju i baka, i tetka, i mama… Razvojem tehnologije ona je postala jeftina i danas skoro da nema domaćinstva u gradu koje nema po nekoliko ekrana.
Haksli u knjizi otkriva i druge osnovne postulate savremenog društva:
– ljudi će obožavati tehnologije koje im umanjuju sposobnost da razmišljaju
– istina će se udaviti u moru nevažnih informacija.
– preovladaće trivijalna kultura.
– ono što volimo će nas upropastiti.
– Savremeni čovek je žrtva prevelkikog broja informacija, a da toga nismo svesni – opominje naš sagovornik. Postoji i taj psihološki mehanizam koji dovodi do toga da čak zavolimo svog neprijatelja, koliko god to zvučalo paradoksalno. Vi ćete to videti na niovu svakodnevnog života: roditelji kupuju deci najskuplje konfiguracije kompjutera i telefona, a kasnije shvataju koliko je to njihov neprijatelj, no teško odustaju od toga, pre svega zbog prevelike uplašenosti za budućnost svoje dece jer, zapravo, vreme u kome živimo je vreme zastrašivanja na svim nivoima i strah postaje dominantni deo svakog našeg razmišljanja i jako je malo radosti u ljudima , jako malo spontanosti. Ovim ja ne želim da optužujem niti osužujem, želim samo da opomenem. Uspeo je onaj roditelj koji je odgajio radosno dete!
Mi smo jedno selo u globalnom selu u kome vladaju pre svega mediji, ističe dr Vlajko Panović:
– Večeras sam šetao ulicama i video sam kako se Kraljevčani divno oblače, isto kao Beograđani, isto kao Parižani i kao mnogi drugi… Ali, ono što je tužno u tome je da smo preveliki značaj dali fizičkom, spoljnom, da jako malo radimo na duhovnom i ta praznina koja se oseća je uzrok kasnijim nesnalaženjima i u roditeljskim ulogama, pre toga u bračnim ulogamna. Ne bi bilo ovoliko problema u porodici da nemamo krizu braka. Mi u Beogradu imamo jednu „Školu za brak“ u kojoj pokušavamo da pomognemo ljudima u izboru. Ono što je za mene bilo iznenađujuće, to je da ljudi očekuju DA NAĐU nekoga: „Uh da mi je samo da nađem nekog dobrog momka…“ A ja pitam kako ćeš ga naći, gde ćeš ga naći, pa u šali kažem: „Otvori bar prozor da ti golub pismo donese, jer ako ne izlaziš, ako se ne srećeš sa drugima, ako ne daš nekome priliku, kako ćeš ga naći?!“ Drugo, ne postoje „dobre prilike“, postoje prilike koje mi možemo da učinimo podnošljivim. Meni se često zameralo što tvrdim, odgovorno, da ne postoji savršen niko osim Gospoda i da to što mi pokušavamo da nekoga napravimo savršenim je dobro ako pri tome ne tražimo samo od njega ili nje da samo on ili ona bude savršen/na, nego treba da kroz sopstvenu promenu pomognemo tom drugom da se promeni. A mi danas imamo jedan „korbač obrazac“: mi bismo da se svi drugi promene samo ne mi. To je ono što ne da kasnije ni da se brak razvije u punoj dimenziji.
Pogledajte VIDEO emisiju:
Tako dr Panović ističe kako svakog mladog čoveka koji dođe kod njega, zainteresovano pita šta radi, kako provodi vreme, koju vrstu muzike sluša, koje kanale gleda i, na kraju i da li nešto čita:
– Jedne subote sam se baš obradovao kada je jedan mladi čovek rekao da je prethone subote „Mocartove liste“. I sad ja obradovan, jer uvek želim da nešto saznam, pitam jesu li to neki notni zapisi, kompozicije, ili nešto iz života kompozitora? A on odgovara: „Ma ne, Mocart kladionica subotom izdaje sveske!“ I on njih – redovno čita! Vidimo da je zapravo jako malo ljubavi među ljudima. Pod ljubavlju podrazumevamo spremnost čoveka da deli sebe sa onom drugom stranom, sa izabranicom ili izabranikom svoga srca. Ta posvećenost koja nedostaje savremenom čoveku je i so, i šećer, koji treba da pomognu da strast preraste u poštovanje. To poštovanje čuva ljubav, koja se razvija, jer ljubav se permanentno razvija, ona nije data, ona nije čvrsta, nije postojana, kao što nam u životu ništa nije dato za sva vremena. Ta promena, proces, imanentni su ljudskom iskustvu. Niko od nas nije isti svakog dana, iako imamo neku svoju strukturu, osobenosti po kojima se prepoznajemo.
Dešava se, dvoje se upoznaju, odlučuju da uđu u vezu, a onda iskustvo, kaže dr Panović, često pokaže kako oni, nažalost, od Erosa ne stignu da prodube poštovanje.
– Vole se strasno, vole se svaki dan, i po više sati… i posle nekog vremena dosade jedno drugom. Zašto? Zato što je njihova ljubav bila „jednokanalna“. Šta se dalje dešava ako ne razviju duhovnu dimenziju, a ja ću vam navesti nekoliko osobina koje su neophodne da se razviju u braku da bi taj brak odisao punoćom:
– pre svega da se razvije poštovanje.
– poverenje
– odnos prema pravednosti
– zajednička interesovanja su veoma važna
– ciljevi
– prioriteti.
Znate li kad ima najviše svađa i nasilja unutar porodica? Dok sam radio na traumatologiji, to je bilo petkom uveče i subotom ujutru. Ona njemu u petak saopštava da će sutra raditi veliko spremanje, a on se buni:“Kakvo crno veliko spremanje, ja cele nedelje rintam, planirao sam da idem na Drinu da lovim ribu“… „Ma kakva crna riba“… I tu kreće obračun, prvo verbalni i, nažalost ponekad i fizički.
Produbljenost odnosa, prema oceni našeg sagovornika, trebalo bi kasnije da izraste – kroz zajednička interesovanja, ciljeve i prioritete – u uzajamnost, nešto što se danas sve ređe sreće.
– Jedan od pokazatelja te uzajamnosti je „MI“ jezik. Vi ćete danas često čuti samo „Ja“, „moje dete“… Dođu njih dvoje i oboje govori „Moja Milica – to i to…“ Ja onda u šali pitam da li oni to imaju dve Milice i neki od njih onda ukapiraju i kažu: „Ne, to je naša zajednička Milica“.
Moj posao je da slušam da bih razumeo, a onda da intervenišem. Bio mi je skoro jedan bračni par, ušli su u neku krizu, ona je nešto bila ljuta na njega, on se tu kao branio, ali ono što je meni dalo nadu da će od njih biti nešto, to je kad je on u jednom trenutku spontano rekao „Znate, moja tašta…“ Pazite, nije rekao – „njena majka“, nego „moja tašta!“ To je meni dalo za pravo da idem dalje i, hvala Bogu, njihov brak je poprimio nove dimenzije.
Dr Vlajko Panović želeo je da ukaže na tužnu činjenicu da u Srbiji, kao i u okolnim zemljama, ima sve manje celovitih bračnih zajednica. Stukturalno, ističe naš sagovornik, porodica je prilično invalidna: jedno nedostaje, češće „on“.
– Nažalost, očinska uloga nestaje, otac nestaje iz porodice, što je tragično, jer bez obe figure nema celine u vaspitanju i odrastanju. Kad je Bog stvorio Adama i video da njemu život nije dovoljno ispunjen, makar i metaforički, onda je stvorio Evu, ali ne da mu popunjava prostor zabave, nego da njih dvoje tvore celinu, njihov život poprima puni smisao onda kada su ujedinjeni. Naš narod često pita nekog ko još nije udat ili oženjen: da li si našao svoju polovinu?
Kulturološki gledano, mnogo toga je učinjeno da se muškarcima da prednost, a onda žene u toj neravnopravnoj borbi često razvijaju jedan obrazac maskulinog, muškaračkoh ponašanja, koje nije svojstveno ženskoj figuri i ženi kao biću. Zato je važno čuvati brak, raditi na njemu, negovati ga, oplemenjivati. Ako ste nekoga odabrali, a onda otkrijete da vaš izabranik jede beli luk… Zamislite jeres, jede beli luk… Često to imam u praksi… Ili, primer, ona je posle tri godine videla da on nosi bele čarape na crne cipele! Zamislite, to su osobe koje nisu ušle u dubinu, oni duhovno nisu prožeti. A samo ako smo ujedinjeni i ako sebe damo toj drugoj strani – možemo doživeti punoću.
Naša kultura forsira to jedinstvo… Jedna od roditeljskih poruka: „Nemoj ti, ćero, nikoga da trpiš, nismo mi tebe školovali da bi neko tamo tebe maltretirao…“ Zamislite: ako on očekuje da ona skuva ručak ili da ona očekuje da on dođe kući – neki to doživljavaju kao maltertiranje. Zato je veoma važno da vi kao roditelji vodite računa šta govorite vašoj deci, jer te reči služe kao orijentiri. Reči postavljaju granice deci. Ako su roditelji u ponašanju usaglašeni, onda dete dobija „saobraćajni znak“. Zamislite, a to je česta situacija, kada jedan od roditelja kaže detetu: „Ustani, treba da učiš“… a drugi roditelj kaže: „Ma pusti, treba malo da odspava…“ Nemojte to nikada raditi!
Osnov kasnijih psihijatrijskih bolesti, prema rečima dr Vlajka Panovića (u udžbenicima piše čak do 30 odsto), leži u tim dvosmislenim porukama: „Ti treba da se udaš, ali ko će tebe kad ne znaš jaje da ispržiš...“ ili: „Vidi kako si smotan!“ Zato on roditeljima poručuje:
– Vodite računa da vašoj deci govorite rečenice, uputstva i smernice koje će afirmisati dobrotu. Mnogo je važno da u ovom svetu ružnog u kome se nalaze naša deca, prepoznamo te zamke i da ne upadnemo u njih, da našoj deci pomognemo pre svega kroz naš zdrav odnos prema njima. Da budu okrenuta ka lepoti, dobroti, redu, radu, organizovanosti, empatiji za drugoga, saosećanju, samilosti, da razumeju onog ko je drugačiji… A ne: „Znate, mi smo iz različitih sredina…“ Da, ali to ste znali i pre nego što ste ušli u brak. Mnogo je važno da onoga ko je različit od nas, drugačiji, da ga ne doživimo kao neprijatelja.
Čim se uđe u kuću, oni koji nisu razvili duboku ljubav, odmah idu u inspekciju. „Šta će ti ovo ovde, vidi, sudovi nisu oprani, čarape ti razbacane…“ Ono što se u toj priči dešava tragično, to je da ponavljajući, loveći greške partnera, one jednog trenutka narastu na nivo greha i onda ili on ode kod svoje majke i kaže: „Ma ne mogu ja više sa njom, ona/on je aljkav/a…“ To je ta neposvećenost, nespremnost.
Gde se to roditelji ne snalaze?
– Kad nedostaje jedan roditelj, porodica je disfunkcionalna, jedan roditelj ne može da igra dvostruku ulogu, posebno ako znamo da je puno faktora u ljudskom okruženju koji odvlače našu pažnju i ne daju nam da napravimo prioritete. U obraćanju deci pokušajte da im pomognete da razviju svoje potencijale tako što ćete ih ohrabrivati. Neki od najboljih „vaspitača“ u ranom uzrastu su: osmeh, radost, kontakt očima. Ako vi, svoje dete koje je nacrtalo nešto, pogledate u oči i razvučete osmeh „od uva do uva“, taj vaš osmeh i radost koje ste mu iskazali u dečjem srcu stvaraju milinu i ta milina povratno deluje na dete da ono poželi da ponovi tu aktivnost koja je obradovala mamu ili tatu.
Savremeni čovek, pa i u porodici, previše se vezuje za reči, a moram da vam kažem da je verbalna komunikacija najneiskreniji deo odnosa. Zato je važno da vodimo računa o ovom kontaktu očima. Uvek se spustite na dečji nivo, kleknite ispred njih, gledajte ih u oči, zagrlite ih.
Imam, recimo, za primer o poštovanju supružnika, jedan trik: pitam ih kako dočekuju jedno drugo kad dođu s posla? Samo mali broj ustane da otključa vrata i da pruži ruke, da se obraduje. Možda se oni i obraduju, možda ona nema vremena, možda je on umoran, šta god… Ali, ako sačekate svog supružnika na vratima sa raširenim rukama za zagrljaj, tog trenutka brige koje su ona ili on doneli sa posla – ostaju izvan vrata, izvan kapije. A ono što dalje sleduje jeste upravo ta posvećenost, koja će rezultirati time da se on neće zakucati ispred televizora, a ona u kuhinji.
Tako uradite i sa svojom decom i afirmišite, pre svega, promovišite tu proaktivnost i ono što je dobro, a ne da većinu vašeg obraćanja detetu bude kritika, traženje grešaka, a to nažalost mnogi rade.
Šta kažete svojoj deci u prvom satu kada dođu iz škole?
– Do sad sam uspeo od roditelja da dobijem najviše pet odgovora na ovo pitanje. Kažu da najčešće pitaju: šta ima novo, ima li šta novo u školi, jesi li odgovarao, je l’ bila neka ocena? To nije dobar pristup. Moj savet je da u prvom satu zaboravite školu, zagrlite dete, poljubite ga i ćutite. Zašto? Dete će posle toga poželeti da vam kaže mnogo više od onih pet-šest rečenica koje ste na silu izvukli, pre svega rukovođeni svojim strahom „šta li je bilo u školi, da nije bilo nešto loše…?“ Umesto toga ćutite, zagrlite dete i bićete iznenađeni kad se dete otvori kao kosovski božur, pa vam isprča 50 stvari ili događaja u školi ili u obdaništu koje vi niste ni pretpostavili. U suprotnom, vi dajete detetu referentni okvir vaših interesovanja. Još ako uz to ide poruka „Tvoje je samo da učiš“, to je katastrofa. Mi treba decu da vaspitavamo da pre svega budu dobri ljudi, da budu mentalno zdarvi, jaki, da mogu da se odupru različitim iskušenjima, izazovima, nedaćama. Šta vredi što neki pokupe iz sveta najbolje stručnjake, ako oni nemaju razvijen moral i savest, prave bombe i ubijaju druge ljude, ne pitajući se za šta će ta bomba biti upotrebljena? Danas imate svake nedelje neki novi narkotik, psihoaktivnu supstancu koja se proizvede u laboratoriji vrhunskih stručnjaka – a loših ljudi. Možda bi oni mene streljali danas da čuju da ja kažem da su oni loši ljudi. Ali, za mene je loš svako ko pravi nešto da ubije drugoga.
Kako klinički psiholog, dr Vlajko Panović često ističe da roditelji treba, pre svega, decu da pokušaju da razumeju, da na pravi način dožive taj civilizacijski, tehnološki napredak koji ometa njihovo razmevanje realnosti.
Zašto se ne razumeju roditelji i deca?
– Opisaću vam nekoliko situacija koje razvojno učestvuju u tim nesporazumima. Deca do polaska u školu u Srbiji prime u proseku u svoje umove više od 10.000 virtuelnih ubistava, eksplicitnih scena, brze vožnje, ertoskih i seksualnih, perverznih i – roditelji to ne uvažavaju. Na drugoj strani, pre razvoja ekrana, psihološki razvojno gledano, dete je do polaska u školu usvojilo tri zabrane ili tri tabua, koji služe kasnije tokom njegovog rasta i razvoja kao organizatori njegovog ponašanja od onog trenutka kad pođe u školu. To su, pre svega, tabu agresije, ili zabrana nanošenja štete drugome, zatim tabu autoagresije ili učenje deteta da ne nanosi sebi štetu, i tabu incesta ili da ljubav koju dete gaji prema bliskom, prema ocu i majci i oboma, negde kasnije razdvoji od drugih figura. Ali, šta se dešava ako vi detetu dozvolite da od malih nogu konzumira ogromnu količinu tih sadržaja? Onda imamo da paralelno sa pokušajem instalacije tih vaspitnih zabrana, mi imamo i razgradnju ili ometanje izgradnje. Zato danas imamo ogroman broj agresivnog ponašanja, nasilja, jer deca na tom najranijem uzrastu uče oponašanjem, imitacijom, ono što vide, oni oponašaju.
Kad sam govorio o krizi očinske uloga, navešću vam primer iz jednog naizgled bezazlenog crtanog filma „Pepa Prase“. Znate, uopšte nije bezazlen, jer ko je tamo ocrnjen? Tata! Gledajte crtane filmove sa svojom decom. Mi zapravo imamo okretanje porodice protiv muške figure, u ovom slučaju oca. Vi znate da mi inače generalizujemo, sviđalo se to kome ili ne, naše iskustvo i služi da bismo se orijentisali u nekim kasnijim situacijama kad smo zbunjeni, uplašeni, nesigurni i onda oponašamo ono što imamo u sebi – ističe dr Panović.
Otuđenje čoveka od prirode, dodaje on, vodi otuđenju čoveka od drugog čoveka, a onda – kad ostane sam, on gubi smisao, onda je otuđen i od samog sebe.
– Mi nismo daleko od tog stepena otuđenja da često gubimo sebe u sebi. Zato je prvi uslov da se vratimo prirodi. I da idemo među druge ljude. Mi danas imamo činjenicu da mnogi rođaci ne govore jedni sa drugima. Nedavno sam čuo podatak, ne znam da li je tačan, da oko 800.000 ljudi u Srbiji tuži svoje rođake. To govori da ona Božja: „Ljubi bližnjeg svoga kao samoga sebe“, kod nas – nije zaživela. Sestre se svađaju oko nekog bezveznog ormana, ili braća… Mi treba da reafirmišemo ljubav u iskonskom smislu, u punoći. Ne sad „Volim te najviše na svetu!“… a malo posle: „Konju jedan, moram sto puta da ti kažem…“ To nije ljubav – opominje dr Vlajko Panović, specijalista kliničke psihologije koji se bavi problemima savremene porodice. Svoja iskustva na osnovu dugogodišnje prakse pretočio je u knjigu „Brak, deca, porodica“.
M. M. D.
*Proizvodnju ovog medijskog sadržaja finansijski je pomogao European Endowment for Democracy
