Na jednoj strani – borba obolelih za dah i podrška osoblja da se dođe do zajedničke pobede, na drugoj oni koji minimiziraju efekat i značaj preventivnih i protivepidemijskih mera; kako da izgledaju poruke Kalendara javnog zdravlja, a da ne izgledaju neumesno?
Bliži se godina od pojave prvog slučaja Kovida 19 u Srbiji.
Nova zarazna bolest pojavila se najpre u Kini u dalekom Vuhanu u decembru 2019. godine da bi se ubrzo proširila na ceo svet, a u martu 2020. godine je i kod nas zvanično registrovan prvi slučaj bolesti.
Ubrzo je proglašena epidemija bolesti, uvedeno vanredno stanje…Krenuli smo u borbu protiv nevidljivog neprijatelja.
Do danas, prošli smo nekoliko talasa i vrhova epidemije, suočili se sa pravilima ponašanja u izolaciji i karantinu, radili testiranja na prisustvo virusa i antitela, preživeli sopstvenu bolest i/ili bolest bliskih i poznatih osoba.
Navikli smo se na maske, distancu, smanjili kontakte, druženja, otuđili se jedni od drugih, dočekali početak vakcinacije, neki i revakcinaciju.
Ali, bolest je i dalje prisutna tu pored nas, bolnice se ne prazne, umiru zdravstveni radnici, poznati i nepoznati ljudi, stariji, srednjih godina, mladi…
Sa strahom i strepnjom čitamo zvanične izveštaje o pokazateljima pandemije kod nas i u svetu. Jasno nam je da je bolest opaka, da nije samo respiratorna infekcija, već sistemska, zahvata sve sisteme organa i da ne postoji efikasan lek, da je i dalje puno nepoznanica za sve nas. Brinemo za sopstveno zdravlje i zdravlje najbližih, interesujemo se za zdravlje kolega, saradnika, komšija, poznanika.
S druge strane život, odnosno ljudi, pokušavaju da prkose ovoj pošasti.
Neki od njih negiraju već potvrđene činjenice, minimiziraju efekat i značaj preventivnih i protivepidemijskih mera. Država pokušava da koliko-toliko sačuva ekonomiju. Kafići i restorani rade tržni centri takođe, skijališta su otvorena. Kao da nam je ostavljeno na savest kako da se ponašamo, jer „život ne sme da stane“ .
A i život pokazuje dve strane medalje. Na jednoj strani – danonoćna borba obolelih za dah, kao i podrška i pomoć osoblja da se dođe do zajedničke pobede. Na drugoj – uživanje u malim zadovoljstvima ispijanja kafe i pića sa društvom, ukraden jedan slobodan dan za odlazak na skijanje i beg od surove svakodnevnice gde je glavna preokupacija upravo spomenuta zarazna bolest Kovid 19 i sva njegova dosadašnja lica i naličja.
Lično, razumem obe strane, jer sam lekar u javnom zdravlju i profesionalno naučena da problem sagledavam šire iz više uglova. Uostalom, svakodnevno čujemo da postoji razmimoilaženje u pristupu struke i politike i kada je epidemija Kovida u pitanju.
Pandemija Kovida 19 uticala je na funkcionisanje i mnogo bogatijih i uređenijih zdravstvenih sistema ugrožavajući ga na različite načine, a ponajviše smanjujući dostupnost zdravstvene zaštite njenim korisnicima na svim nivoima zdravstvene zaštite, počev od primarnog (domovi zdravlja), preko sekundarnog (specijalističko – konsultativna i bolnička delatnost), do tercijarnog nivoa (klinike, kliničko bolnički centri).
Zato što je zdravstveni sistem većinu kapaciteta angažavao na suzbijanju i sprečavanju širenja navedene zarazne bolesti i zbrinjavanje obolelih od iste, u vrhovima talasa epidemije odgovarao je samo na hitne i neodložne situacije. Sve drugo je moralo da čeka. Kako je to izgledalo znaju oni kojima je ta pomoć bila neophodna, ili koji su čekali da sistem profukcioniše da bi nastavili sa dijagnostikom, lečenjem ili rehabilitacijom.
Istraživanja kažu da su najviše bili pogođeni hronični bolesnici: dijabetičari, zatim oni sa malignim bolestima, bolestima srca i krvnih sudova, pluća…
Zaposleni u javnom zdravlju, uključujući i moju malenkost, imaju priviligiju da se bave mnogo više zdravim, nego bolesnim ljudima. Neke od preventivnih mera koje redovno sprovodimo su informisanje i edukacije opšte populacije i osetljivih grupa o aktuelnim temama iz oblasti javnog zdravlja. Naš krajnji cilj je da ih naučimo kako da povećaju kontrolu nad sopstvenim zdravljem, ali i kako da izbegnu nastanak bolesti (delatnost promocije zdravlja).
Naime, danas, u vreme pandemije Kovida 19 potrebno je i neophodno da još i više vodimo računa o zdravlju, da upražnjavamo tzv. zdrave stilove življenja (pravilnu ishranu, fizičku aktivnost i rekreaciju, kontrolu telesne težine, vežbe relaksacije), a izbegavamo one rizične po zdravlje kao što su: pušenje, korišćenje alkohola, stres, gojaznost, sedetarni način života.
Na kraju, ostaje dilema lekara u javnom zdravlju: Kako da osmisli poruke za ovogodišnji Nacionalni dan bez duvana, Svetski dan borbe protiv raka i neki sledeći datum koji se obeležava po Kalendaru javnog zdravlja, a da one ne zvuče neumesno?
Svima je poznata činjenica da je pušenje štetno po zdravlje, ali trećina stanovništva Srbije aktivno puši, a skoro dve trećine udiše duvanski dim, odnosno pasivno puši. Mnogima je poznato da rak ne nastaje preko noći i da bi odgovornim ponašanjem i redovnim kontrolama kod izabranih lekara mogli da ga spreče ili odlože njegov nastanak. Da li je jedno od rešenja stroža zakonska regulativa i stroža kontrola sprovođenja postojećih zakona u oblasti zaštite zdravlja stanovništva, (primer je Zakon o zaštiti stanovništva od duvanskog dima koji je donet 2010. ali se očigledno ne primenjuje, a već šest godina se čeka da izmene ovog Zakona u smislu pooštravanja uđu u skupštinsku proceduru).
Zato je trenutak da, vodeći maksimalno računa o svom ponašanju, preuzmemo odgovornost za svoje i zdravlje svojih najbližih.
U medicini – to se zove samozaštita i po definiciji predstavlja neprofesionalni, laički nivo zaštite, očuvanja i unapređenja zdravlja koji se ostvaruje u porodici. Preko nam je potrebna danas u vreme pandemije Kovida 19, a zaboravili smo je.
Može da nam pomogne u prevenciji, dijagnozi i lečenju bolesti, posebno uz savetovanje, pre svega sa izabranim lekarom (aktuelno putem telefona). I, možda i najvažnije, da u ovom vremenu pruži podršku i negu obolelim i slabim, ili članovima porodice sa posebnim potrebama.
Na kraju, nadamo se i iščekujemo da ćemo uz pomoć vakcinacije koja je u Srbiji uspešno startovala i uz dosledno poštovanje postojećih protivepidemijskih mera uspeti da u bliskoj budućnosti zaustavimo epidemiju i vratimo se normalnim tokovima života i rada.
Prim. dr Dragana Tendjera Milićević,
spec.socijalne medicine
Zavod za javno zdravlje Kraljevo
