Postoje filmovi koji se pogledaju i zaborave. I postoje filmovi koji vam, dugo pošto se završe, ne daju da netaknuti nastavite dalje. Ne zato što je nešto „efektno” režirano, jer to u dokumentarcima ne sme ni da se radi, već zato što se pred vama odmotava ono što je dugo stajalo potisnuto – u tuđim arhivima, u našim prećutkivanjima, u kolektivnom „ma, znamo mi to”.
Dokumentarni film „Dva lica rata“ nastajao je između 2017. i 2021. godine, u produkciji austrijskog javnog servisa (ORF). Autor je Zoran Dobrić, novinar i dokumentarista koji od 1991. godine radi u Austriji, a rođen je u Smederevu, gde je prve novinarske korake napravio na lokalnom radiju. Četiri godine istraživao je arhivsku građu u Srbiji, Hrvatskoj, Austriji i Nemačkoj, kao i privatne arhive širom Evrope.
Film je premijerno prikazan u Austriji 2021. godine na austrijskoj nacionalnoj televiziji, gde je izazvao snažne reakcije javnosti, a srpsku premijeru imao je 2023. godine u Jugoslovenskoj kinoteci u Beogradu, uz podršku Muzeja žrtava genocida.
Polazeći od priče o masovnim streljanjima civila u mačvanskom Dragincu, Kraljevu i Kragujevcu 1941. godine, Dobrić u filmu razotkriva dva suštinski različita, a podjednako pogubna mehanizma zla u Drugom svetskom ratu: nacističku fabriku smrti čiji je cilj bio masovno ubijanje u što kraćem roku, i ustašku mašineriju Nezavisne države Hrvatske (NDH) čija je svrha bila da srpske žrtve najpre sistematski ponizi, a onda i – liši života.
Film „Dva lica rata“ postavlja pitanje o tome kako smo, i zašto, naučili da zaboravljamo sopstvene mrtve? Ovaj dokumentarac Zorana Dobrića ne traži od gledaoca da bude neutralan, već – da bude budan. Da pogleda u oči jednoj rečenici koja bi mogla sama po sebi da bude presuda: „Sto za jednoga.” Sto srpskih civila za jednog ubijenog nemačkog vojnika, pedeset za ranjenog. Matematika osvete, administrativno spakovana, kao da se radi o skladišnim listama, a ne o životima. Film gledaoce uvodi u ono što nam često promakne: da se istorijska magla najlakše održava generalizacijama. Tako se zločin razvlačio kao dim, a nije imao lice. Ovaj film insistira na licima.
„Dva lica rata“ je i film o zločinu koji se hrani nezanjem i pitanjem kako se možemo osećati kao žrtve, a da nemamo potrebu da precizno imenujemo počinioce?
Dobrić u razgovoru za portal Krug, skoro kao u ispovesti, govori o šoku koji je doživeo u Srbiji: ljudi su znali „priču”, ali su se hvatali za detalje koji ne menjaju suštinu, dok su krupne činjenice ostajale u mraku. Kao da je javnost, umorna od trauma, pristala na najlakši oblik sećanja: na „kukanje“ bez istraživanja, na emociju bez tačnosti. A tačnost, koliko god hladna delovala, jedina je stvar koja zločinu oduzima zaklon.
Decenijama je ostajala u senci činjenica da su, kako u komandnom, tako i u izvršnom kadru Vermahta u Srbiji, više od polovine vojnika bili Austrijanci. Istovremeno, druga nit filma posvećena je Dijani Budisavljević, ženi koja je spasla hiljade srpske dece iz ustaških logora.
„Ljudi se hvataju za sitnice, a ne znaju ono najvažnije“
„Otkada je film emitovan u Austriji i Srbiji, imao sam iskustva gde se ljudi „hvataju“ za određene detalje koji im se čine malo drugačijima od njihove percepcije naše zajedničke prošlosti. To je dobro, treba gledati, treba razlikovati, ali sam istovremeno bio zbunjen količinom njihovog neznanja o mnogo bitnijim stvarima.
Jedan od trenutaka kojima se film bavi jesu počinioci masovnih streljanja u Srbiji 1941. godine. Kada govorimo o Mačvi, Podrinju, Kraljevu i Kragujevcu, ljudi, pa čak i neki istoričari, govore o „Švabama“ ili o „Nemcima“. To je prva poražavajuća neistina i istovremeno znak našeg neznanja“.
„Više od polovine vojnika bili su Austrijanci“
Radeći na filmu shvatio sam da je više od polovine vojnika u Srbiji od leta do decembra 1941. godine bilo austrijskog porekla, otkriva Dobrić:
„Pritom su to bili vojnici Vermahta, one vojske koju su Nemci do kraja devedesetih, a Austrijanci čak i danas, štitili time što su sve te zločine proglašavali „nacističkim“.
To da oni to rade – mogu da razumem. Ali, ne mogu da razumem našu „nepotrebu“ da to saznamo. Važno je da li su počinioci bili Austrijanci, Nemci ili folksdojčeri, državljani ondašnje Jugoslavije nemačkog porekla. Ako se mi toliko dugo osećamo kao žrtve, a nemamo potrebu da zločince postavimo pred sud, onda je to ozbiljno pitanje naše psihe i naše potrebe za pravičnošću.
„Zamislite da 70 godina pokazujete pogrešnog čoveka“
Jedna od najpotresnijih epizoda o kojoj Dobrić govori (a koja odjekuje kao simbol) jeste priča o pogrešnoj fotografiji u memorijalnom prostoru — pogrešan čovek predstavljen kao glavni komandant, pogrešno lice koje “predstavlja” pogrešan narativ.
Zamislite da u Kragujevcu, u Šumaricama, više od 70 godina koristite pogrešnu fotografiju, pita se, gotovo retorički Zoran Dobrić i pojašnjava:
„U Kragujevcu, u Mujzeju u Šumaricama na zidu se decenijama nalazila ogromna slika generala Paula Badera, a godinama smo ga predstavljali kao Franca Bemea. Zamislite, odete u javno tužilaštvo sa svom dokumentacijom i kažete: „Ovaj čovek je ubio hiljade civila“, a donesete fotografiju drugog čoveka, očekivano je da će oni će odmah obustaviti postupak. I to je kraj. A mi ovde govorimo o prostoru javnosti i optužujemo države i narode, a ne znamo ni ko je tačno rukovodio zločinima“.
To nije samo propust. To je dokaz da se ponekad prema sopstvenom stradanju odnosimo površno, kao da je dovoljno da znamo da su nas ubijali, bez potrebe da znamo ko, kada, kako, po čijoj naredbi. A bez toga nema ni istorije, ni obrazovanja, ni diplomatske ozbiljnosti, ni kulture sećanja. Je,r ako sami nismo precizni, kako očekujemo da drugi budu? Kako očekujemo da se u međunarodnom prostoru otvori razgovor o odgovornosti, ako sami ostajemo u magli?
Nije bilo naredbe „100 za jednog“
Sto Srba za jednog ubijenog vojnika i pedeset za jednog ranjenog nije bila naredba, već preporuka nemačkog generalštaba, ističe Zoran Dobrić:
„Franc Beme je bio jedini general koji je tu preporuku odlučio da u Srbiji sprovede doslovno. On je to uradio jer je od 1914. do 1918. godine bio u ratu na prostorima Srbije i jedva spasao živu glavu. Svoju mržnju pretočio je u tu odluku u kojoj Srbe prikazuje kao pokvarene, lažljive i neljude zbog kojih je nemačka krv tekla u potocima. On sam u svojoj depeši iz Beograda od 5. decembra 1941. piše da je „pod njegovom komandom streljano više od 34.000 civila i žali se što u prvim nedeljama nije vođena evidencija, što znači da je broj bio još veći.“
„Koreni zla su mnogo stariji od 1941. godine“
Dobrić u razgovoru povezuje zločine iz 1941. godine sa jednom mnogo starijom, neugašenom mržnjom. Kaže da koreni zla ne počinju u Drugom svetskom ratu, već u Prvom i da su preživeli čitavih sedamdeset sedam godina, čekajući trenutak da se ponovo pojave.
„Kada se 1991. godine Jugoslavija počela raspadati, jedan od prvih tekstova koje sam pročitao u jednim od najčitanijih austrijskih novina nosio je naslov „Serbien muss sterbien“ – „Srbija mora da umre“. To je bila parola korišćena posle ubistva Franca Ferdinanda 1914. godine. I onda se, sedamdeset sedam godina kasnije, ta ista mržnja vraća, živa, netaknuta, spremna da se ponovo obruši na isti narod“, svedoči Dobrić.
Poseban sloj ove priče je činjenica da je film nastao u produkciji austrijskog javnog servisa ORF. I tu se događa nešto što retko viđamo: javni servis jedne države finansira film koji govori o krivici i zločinu ljudi iz te iste države. U vremenu kada mediji često služe kao produžena ruka nacionalnog samoljublja, ovakav potez deluje skoro nestvarno.
Dobrić opisuje reakcije austrijske publike posle emitovanja njegovog filma: iznenađenje, šok, stid, samokritika. I ono što je možda najvažnije: odsustvo agresivnog poricanja koje bi film gurnulo u marginu. Kao da je deo javnosti prvi put dobio priliku da o sebi misli realno, a ne mitološki.
„Austrijanci su me pitali: Bože, zar smo mi to radili?“
Do poslednjeg trenutka, kako ističe Zoran Dobrić, nije bio siguran da će film uopšte biti emitovan.
„Činjenice su bile toliko teške da sam stalno imao utisak da će neko u jednom trenutku reći – stop. Film je na ORF-u prikazan kasno, pred ponoć. I pored toga reakcije gledalaca su bile frapantne. Ljudi su bili u šoku. Pitali su: „Bože, zar smo mi ovo radili?“ To su bile reakcije pune samokritičnosti, stida i svih onih osećanja koje mi kao žrtve u ovom slučaju priželjkujemo. Nisam dobio nijednu jedinu negativnu reakciju. Nijednu. To je bila moja najveća satisfakcija. Ono što me je posle toga zabolelo nema veze sa Austrijom, nego sa nama. To je bio otvoren, javan čin priznanja jedne države preko svog javnog servisa. Postojala je mogućnost da se o tome razgovara, da se otvori javna rasprava, pa čak i da se nešto institucionalno pokrene. A kod nas – ništa. To je u mojim očima jedan nemaran i neodgovoran odnos prema sopstvenoj prošlosti.“
Po Dobrićevim rečima, taj trenutak bio je otkrovenje: austrijska javnost nije znala šta su njihovi vojnici činili u Srbiji između 1914. i 1918. godine. Znali su samo da je neki Srbin ubio njihovog prestolonaslednika Franca Ferdinanda u Sarajevu, ali ne i za stradanja srpskih civila. Upravo u tom neznanju, kaže, leži klica svakog budućeg zla: u mržnji koja nije razjašnjena, već – negovana.
„Niko od nas nije samo dobar ili samo loš“
Upitan da li ga je film naterao da preispita svoju veru u ljudskost, Dobrić kaže:
„Kada se susretnete sa dokumentima koji se pojavljuju u mom filmu, svejedno je da li su pisani, video ili svedočenja ljudi – prvo i osnovno pitanje je: da li je to čovek? Vrlo je lako nekoga proglasiti monstrumom, zveri, nečovekom. Mnogo je teže zamisliti se i pokušati sve to staviti u istorijski kontekst – u politiku, kulturu, privredu, lične sudbine. Nijednog trenutka nisam bio spreman da bilo koga osudim. To ne znači da bilo šta opravdavam. Ništa ne opravdavam! Ali, ne želim da ja budem sudija. Ja tražim da se sudi, ali ja ne sudim, jer za to n isam stručan. Kada zavirim u sebe i u svoju dušu, znam da niko od nas nije samo dobar ili samo loš. Svi mi nosimo i jedno i drugo. Samo je pitanje trenutka kada će i šta od toga izaći iz nas, i da li će to društvo tražiti, finansirati i nagrađivati. Ako to zaboravimo, nećemo moći da spoznamo ni sebe, ni druge, ni sopstvenu istoriju.“
Premijera filma „Dva lica rata“ dogodila se 2023. godine u prostoru koji sam po sebi nosi težinu istorije. Dobrić je tek tada saznao da je glavna sala Jugoslovenske kinoteke, u kojoj je stajao ispred platna, bila sudnica 1946. godine. Baš u njoj je pre skoro 80 godina suđeno najvišim oficirima Vermahta za zločine počinjene na tlu Jugoslavije.
„Stajao sam u toj prostoriji, a sa leve strane su bile arkade gde su sedeli optuženi nemački oficiri i njihove odbrane. Gledao sam fotografije sa tog suđenja, a sada sam bio baš u toj sali. Bio sam zatečen, emocionalno i intelektualno zaustavljen. Gledao sam taj prostor i više od pola minuta nisam mogao da progovorim“, priseća se Dobrić.
Ta slučajnost ili simbolika u kojoj se film o zločinima prikazuje upravo u sudnici u kojoj su ti zločini prvi put dobili pravni epilog, po Dobrićevoj oceni pokazuje da istorija nikada ne prestaje da govori. Samo je pitanje da li smo spremni da je čujemo.
Film se zove „Dva lica rata“ jer ima dvoja protagonista. Jedan je Franc Beme, koji je doneo odluku o streljanju hiljada ljudi. Drugi je žena – Austrijanka Dijana Budisavljević, koja je spasla između 7.500 i 12.000 srpske dece, a Dobrić objašnjava svoju želju i motive:
„To jeste priča o dobru i zlu u nama. I to je razlog zašto sam želeo da prikažem oba lica: da oni sa druge strane mogu da čuju i razumeju, ne kao zločinci i žrtve, nego kao ljudi.“
M. M. D.
