Savo Jablan umro je u devedesettrećoj godini, posle samo nekoliko dana provedenih u staračkom domu; ostavio je, kratko i jasno, pisani testament u kome je, sve potanko, napisao, kome šta ostavlja…
Naravno, tu je bio zapisan i ceo protokol za sahranu… Muzika na sahrani je bila „programska“: Aco Nameštalka sa harmonikom i spisak pesama. „Vrbas voda nosila Jablana…“ – ta pod obavezno i još nekoliko. I nikakve govorancije nije bilo. Nema tu šta da se priča…
Zdravko je bio načelnik murije, stari udbaš. Savo ga je učio da hvata somovinu na Moravi. Sve lepo pripreme, leskove štapove, mamce, rance sa hlebom, slaninom i, naravno, flašom rakije. Druženje je trajalo sve dok Jablan nije primetio da je Zdravko, u tuđoj njivi, pored Morave, ubrao nekoliko pečenjaka. Ej bre, načelnik murije, saspeo da ga Jablan uhvati u krađi. On lično… I istraga je završena na licu mesta. Više se družili nisu. Savo je hteo da ga prijavi muriji, ali kako da prijavi njega, njemu!?
Savo Jablan ni rođenom sinu nije praštao sitne lopovluke, a kamoli da oprosti načelniku murije. Davno je to bilo… Tek, Jablanov sin je, iz škole, doneo penkalo „Pelikan“ . Ej bre, penkala je bila pravo bogatstvo. Nije to mogao svako da ima. Kad zadeneš penkalo u sakou, to mu dođe kao „statusni simbol“ – pouzdan znak da se radi o pismenom čoveku.
I krenula je istraga. Nije vredelo opravdanje da je penkala nađena , slučajno, negde na putu i da nije ukradena… Tek, Jablan je te, šezdesetiosme godine, prošetao rođenog sina kroz glavnu kraljevačku ulicu. Oko vrata mu je okačio tablu na kojoj je pisalo, kratko :“ JA SAM LOPOV!!!“ Narod se okretao, neki se krstili, i levom, i desnom… Visoki, podaduli žandar, koga su svi u čaršiji,zvali „Stric“, zaustavio je „Pretisovu“ biciklu, tu na kraljevačkoj kaldrmi, videvši Sava, njegovog sina i onu tablu. Zaškripale su gume. Onaj njegov pratilac, umalo nije završio u prašini. To su bile one bicikle, sa dva sedišta – „službene- policajske“, pa dva žandara, voze istu biciklu i zajedno guraju pedale.
Savo i ne sačeka da ga išta pitaju, odmah se uhvati za džep mikade sašivene od skraćenog železničkog šinjela i izvadi svoju ličnu kartu.
– Ovo sam JA… – gotovo dreknu na one žandare, pokazujući sliku iz lične karte – a ovo je moj sin, LOPOV!!! – pokaza prstom na zbunjenog dečaka sa onom tablom oko vrata.
Oni žandari odmahnuše rukom, nekako uhvatiše ravnotežu na dvosednoj bicikli i odjahaše niz kaldrmu.
U penziju je otišao rano… Penzija je bila solidna, a i dugo je trajala. Posle su u selu pričali da niko nije, da prostiš, ’ebao majku penzionom fondu, kao što je to učinio Savo Jablan.
Zlobnici su govorili da je u penziju otišao prevremeno, jer nije najbolje video, a za železničara je vid bitan. Kažu, nije prošao na sistematskom pregledu.
Bilo kako bilo, tek penzionerske dane je provodio popravljajući satove, onako samouk. Imao je ono sočivo koje se postavi na oko i nešto malo sitnog alata. Posla je bilo, jer svaka kuća je imala onaj budilnik sa dva zvona. Sat je morao biti tačan, ispravan i podmazan, kako domaćin ne bi kasnio na posao u Fabrici vagona. Za domaćice, vreme nije značilo ništa, jer one su, obično plele šustikle i vodile abrove.
Pištolj je imao… Stari trofejni, nemački „Luger“.Kupio ga je „na crno“ od švercera u nekom vozu, kod Vinkovaca. Iskopao je rupu između dve ringlovske cigle u zidu i tu je krio oružje, zlu ne trebalo. A onda je njegova žena Milica, poskidala slike sa zida, da bi okrečila kujnu i tu je otkrila onu rupu u zidu sa zamašćenim „Lugerom“.
– Mićo!!! – tako je Savo oslovljavao svakoga, jer mu je bilo lakše da ljude tako zove, nego da im pamti imena.
Onda bi obično šmrkuo nozdrvama, pa nastavio:
– To kad ti žena otkrije da imaš pištolj, možeš odma’ da ga baciš u Moravu…
Tako je i bilo. „Luger“ je završio negde u talasima Morave.
Avlija mu je bila pedantna, uredno podignuta vinjaga sa tamjanikom, dvorište pokošeno, cveće pored staze… Ispod trešnje su visili leskovi štapovi za ribolov, okačeni gornjim krajem za grane, a na donjem bi visila kofa ili kanta napunjena kamenom. Tako se štap sušio i ujedno, pod teretom one kofe sa kamenjem, ispravljao.
Za somovinu je bio „doktor“. Malo, malo, pa je pod vinjagom visio moravski som, težak i po nekoliko desetina kilograma. Tek da vidi narod, koji prolazi ulicom… Jer, džaba ti je da budeš jak u ribolovu, ako ne umeš da se hvališ.
Tamo pod stre’om je bio složen alat: kosa, grabulje, vila, sekire… Sve, pod konac, okačeno na ekserima… Nema da nema…
Oni lošiji domaćini su kod Sava zajmili po koju alatku, ako im, kojim slučajem, padne na pamet da urede dvorišta ili okrče vrzinu… Dešavalo se da mesecima ne vrate pozajmljenu altaku, pa čak i da, ponovo dođu po neku drugu.
Onda ih Savo Jablan, odvede pod onu streju, skine već požutelo parče papira sa eksera, natakne naočare i zvanično konstatuje:
– Mićo, tog i tog datuma, u toliko sati i toliko minuta, uzeo si lopatu, a nisi vratio!?
Pre toga bi, obavezno, šmrknuo nozdrvama, tek da najavi nešto ozbiljno i mnogo važno.
Tamo, pod vinjagom je bila svadba. Ženio je sina jedinca. Onog istog na kome je primenjivao „spartansko vaspitanje“ sa početka ove priče. Svadba je bila domaćinska, onako kako se u to vreme moglo: poređaju se astali, nameste se klupe, preko one vinjage se postavi najlon, za slučaj da, ne daj Bože, udari kiša ili neka arlaudža.
U neki vakat, kad su svatovi bili već podobro zagrejani, komšija Vučko izvadi „zbrojovku“ i kroz vinjagu izbuši onaj najlon. Bilo je to na drugoj strofi pesme „Sedamdeset i dva dana, na mom srcu leži rana…“ Savu to ne bi baš potaman, ali oćuta.
Drugog dana svadbe, onaj uži komšiluk se okupi na doručku, onako mamurni i još, aman pijani. Savo ih, opet, dočeka i posadi da svako sedne na svoje mesto. To je važilo i za Vučka. I on je morao da sedne, tačno tamo gde je sedeo prethodnog dana, kada je, pogođen pesmom, izbušio najlon na vinjagi.
A onda se otvorilo nebo i poče kiša, jaka, da jača ne može biti. I kroz one rupe kalibra 7,65 milimetara voda je, u mlazu, išla Vučku, pravo za vrat. Tek da ga nauči pameti.
I tako… U staračkom domu, Savo Jablan, nije mogao dugo…
U devedesetitrećoj godini „Vrbas voda je odnela Jablana…“
Rade Velizarov Erac
