Život Dejana Prvanovića Prvke posvećen je igri. Ne samo onoj na sceni, pod reflektorima i sa titulama, već na terenu, u zaboravljenim selima i čuvanjem folklora, igara i koraka koji su pretili da nestanu zajedno sa onima koji ih pamte.
Ma koliko njegov umetnički izraz delovao uklopiv u mnoštvo sličnih stvaralačkih obrazaca, estetski i stilistički bliskih narodnom stvaralaštvu, on ipak nosi jedan neponovljiv pečat, te kao takav zavređuje pažnju, jer nosi prepoznatljiv pečat pasioniranog sakupljača folklornih veština.
Iz razgovora sa kraljevačkim ljubiteljima folklora i narodne radinosti, moguće je sačiniti zavidan spisak umetnika koji su svojim zalaganjem i talentom ostavili trag u ovim oblastima. Dejan Prvanović nije samo darovit i vešt igrač narodnih kola. On je i terenski istraživač, koreograf, instruktor tradicionalnih igara, preduzimljiv kreator i reparator narodnih nošnji, ali i terenski istraživač autentične plesne i druge nematerijalne baštine.
Poslednje navedeno je možda i najveća njegova strast. Trošeći četvrtu deceniju svog angažmana u kulturi Kraljeva, Dejan polako sumira učinjeno. Ne osvrće se previše na svoje igračko umeće, koje je svakako nesporno, koliko na činjenicu da je dugogodišnjim terenskim istraživanjem sačuvao nebrojano folklornih karaktera, kojima je, u najzabačenijim krajevima Srbije, zub vremena ozbiljno pretio potpunim zaboravom.
Kod Dejana Prvanovića, dakle, slučaj je sasvim jasan: život je posvetio igri i folklornom stvaralaštvu.
U svet folklora ušao je tek sa stečenim punoletstvom, početkom 1988. godine. Ubrzo otkriva svoj talenat i nakon nekoliko meseci predanog vežbanja zavređuje mesto u prvom ansamblu Kulturno umetničkog društva ,,Železničar” iz Kraljeva. Tek pristigao, brzonog i omalen rastom, već nakon nekoliko nedelja skreće pažnju na sebe igrajući uz muziku i stihove izvorne narodne pesme Koso moja brenovana. Potom je uspešno savladao četiri nove koreografije koje u ,,Železničaru” postavlja Slavko Panović, i sa ansamblom kreće put Poljske na svoju prvu evropsku turneju.
Tako je počelo, a samo tri godine kasnije društvo mu sa velikim poverenjem predaje dečju grupu sa kojom radi oslanjajući se mahom na Panovićeve koreografije. U velikom finalu nadmetanja radničkih društava koje je 1994. godine održano u beogradskom Sava centru, Prvanović osvaja titulu prvog igrača Srbije.
Tokom karijere Prvka je obavljao funkciju umetničkog rukovodioca ,,Železničara” i ,,Abraševića” iz Kraljeva. Danas je na istom položaju u Kulturno umetničkom društvu ,,Dule Milosavljević” iz Čačka. Takođe, osnivač je Društva za negovanje tradicije i kulture Srba ,,Sedam kruna” iz Kraljeva.
Dejan i ja se prvi put srećemo drugog dana Božića tekuće 2026. godine. Izuzetno hladno predvečerje ledom je okovalo vrata njegove radionice na kraljevačkom Ibarskom keju. Mala uljna grejalica se uzalud muči i zapinje. U prostoriji se dah ledi, a mi naizmenično palimo cigarete ne bi li zadimljeni prostor počeo da odaje makar lažni osećaj topline. Razgovor nas neminovno vodi u Dejanove igračke početke i nabrajanje priznanja koja su obeležila njegovu igračku karijeru. Ipak, nakon ispijene prve kafe, uviđamo beskonačnost započetog puta i razgovor upravljamo ka temi koja nas je i spojila.
Početak terenskog istraživanja
Istraživanje zabačenih oblasti Balkana, koja su usled svoje izolovanosti sačuvala izvorne oblike narodnog stvaralaštva, delatnost je koju Dejan smatra osnovom svog kulturnog rada. Veoma me zanima komplikovan postupak komponovanja koreografije za scenski nastup, pa naš razgovor uporno usmeravam u pravcu Dejanovog terenskog istraživanja i rada sa narodnim kazivačima.
S namerom da obogati repertoar „Železničara“ i oboji ga jedinstvenom koreografskom prepoznatljivošću, Dejan Prvanović se leta 1995. godine upušta u terensko istraživanje Srbije, tragajući za nezabeleženim narodnim igrama koje su tada još uvek bile čuvane u sećanjima najstarijih meštana. Povremeno, kada su to dozvoljavale finansijske i druge okolnosti, svoja istraživanja izmešta i van granica zemlje: u Hrvatsku, Bosnu i Hercegovinu, Albaniju. Prvo terensko istraživanje bilo je Crnoj Travi.
– Društvo mi prave klarinetista iz „Železničara“ Miroslav Bojić i igrač Branislav Marković. Budžet nam je ograničen, te smo prinuđeni da kampujemo. Šator postavljamo pokraj Vlasinskog jezera, na oko 1.200 metara nadmorske visine. Avgust je, ali noći su hladne. U tom trenutku nemamo jasnu predstavu kako da dođemo do sagovornika i dobrih narodnih kazivača. Ne poznajemo ljude. Teren još manje. Jedino što nam pada na pamet jeste obilazak kafana u Crnoj Travi.
Terensko istraživanje u folkloru gotovo uvek počinje nesigurnošću i improvizacijom. Metod se gradi tek na licu mesta.
„Srce mi je nogama osvojio“
– Srećom, naš klarinetista se setio da ima davnog poznanika, Crnotravca Vladana Nikolića. Uspevamo da stupimo u kontakt s njim i on nam pomaže da dođemo do prvih ljudi koji su u kraju važili za dobre igrače. Vladan nas vodi do Zarija, veterinara po zanimanju, ali i igračkog virtuoza i dobrog poznavaoca narodnih kola. On na nekoliko različitih načina igra „vlasinku“. Svaka improvizacija, bez izuzetka, precizno staje u zadatih deset igračkih taktova, kako pravila ove igre i zapovedaju. Pored izuzetnog igračkog umeća, bio nam je dragocen i kao poznavalac terena i ljudi. Tako dolazimo i do jednog starca o kome se u kraju govori kao o najboljem igraču. Međutim, deda u početku odbija da igra. Malo se mršti i negoduje, malo se plaši snimanja i publike. U tom trenutku dobijam savet koji se kasnije pokazao kao ključan: u Crnoj Travi retko ko će zaigrati ili zapevati pred neznancem. Potrebno je vreme, razgovor, strpljenje. Za dedu kažu da je dovoljna čašica ili dve. Tako je i bilo. Razgovor se postepeno otvarao, atmosfera se menjala, i u jednom momentu deda sam započinje igru.
Deda, priseća se Prvka izvodi „biljibinku“. Njegova žena, bakica nekoliko godina mlađa, objašnjava kako nikada nije želela da igra biljibinku. Kako kaže ,,dok je igraju – ripnjuju ki majmuni“.
Za svog muža, kojeg oslovljava sa „moj deda“, kaže:
– Osim što je bio lep momak, osvojio me je upravo igrom. Jeste bio i lepotan, lepih očiju i veđa, ali ja se nisam zagledala u njegovo lice. Srce mi je nogama osvojio“.
Kolo na vrhu dimnjaka „Magnohroma”
Dejan se sa svojim saradnicima iz Crne Trave vraća sa bogatim kulturno umetničkim materijalom. Lepi utisci zbog dobro obavljenog posla dodatno su bili uvećani novim poznanstvima i autentičnim pričama o ovim vrednim i temperamentnim ljudima.
– Crnotravci su veliki radnici. Najpoznatiji su kao zidari. Radeći po gradilištima širom bivše Jugoslavije, voleli su da po obavljenom poslu zaigraju kolo na tek dovršenoj građevini. Ostalo je zabeleženo da su jedno od najopasnijih kola odigrali u Kraljevu, na vrhu dimnjaka fabrike Magnohrom. U Crnoj Travi zabeležili smo nekoliko igara bliskih leskovačkoj tradiciji, ali sa jasnim i upečatljivim osobenostima u kojima se prepoznaje crnotravski kulturni duh, svojstven malim, izolovanim zajednicama. Među najznačajnijim igrama koje smo zapisali nalaze se: četvorka, Vlasinka, Bugarčica, šestica i igra Jeleno mome.
Dejan Prvanović je svojim dugogodišnjim terenskim radom dao značajan doprinos razvoju srpske kulture u oblasti folklorne baštine. Sledeća destinacija sa koje donosi vredne igračke zapise ali i zanimljive anegdote je Skopska Crna Gora. Ova planina, odnosno oblasna celina koju karakterišu etnografske, folklorne i dijalektske osobenosti smeštena je između Srbije i Severne Makedonije a obuhvata delove Skopskog polja, Kosova, Žegligova i Kačaničke klisure. Predeo je naseljen Makedoncima među kojima je nekoliko etničkih podgrupa sa različitom percepcijom sopstvenog nacionalnog identiteta, potom Srbima, Albancima, Gorancima, Romima i Turcima.
Dejan je na ovo istraživanje krenuo sa Slavicom Mihailović, etnološkinjom iz Kragujevca i dobitnicom Vukove nagrade za kulturu. Zbog već pomenute „složene etničke strukture”, ali i procenjenih bezbednosnih rizika, njih dvoje odlučuju da se predstavljaju kao istraživači kulturne baštine Balkana. U fokusu istraživača jeste bila najpre srpska kulturna baština, ali ni predstavljanje za koje su se odlučili – nije bilo netačno.
– Iz ove oblasti doneli smo nekoliko značajnih zapisa. Zabeležili smo igru Cigančicu kao pandan Bugarčici iz Leskovca i Vranja. Zatim igru trojka palanačka koja ima sličan igrački obrazac narodnoj igri Vlasinka ali i čačak, čučuk i pajdušku – dodaje Dejan Prvanović.
Kad deda nestane iz kadra
Ovo istraživanje donelo je još zanimljivih anegdota što je uobičajena pojava prilikom dugih putovanja i terenskog rada. Dejan se ponovo sreće sa neprihvatanjem meštana na saradnju. Međutim, sada je već bio iskusan i tačno je znao šta treba činiti. Još jedan susret sa čovekom od 90 godina i još jedna neobična scena u kojoj vremešni starac na trenutak poprima osobenosti mladog čoveka igrajući igru čučuk.
– Snimam ga, kameru sam fiksirao i nepomičan, posmatram ga kroz objektiv, a onda mi u jednom trenutku nestaje iz kadra! Nema dede! Njegova igra uključuje čučnjeve. Spušta se toliko nisko da simulira sedenje, nestaje iz vidnog polja kamere i gotovo na zemlji, izvodi složene korake mladalačkom okretnošću. Po završetku kola, deda se vraća svojim staračkim pokretima, onima koji pristaju njegovim godinama. Dok igra – u potpunosti zadržava ritam i preciznost, vraćajući se pokretljivosti iz vremena kada je u mladosti učio igru. Meni, moram priznati, neshvatljiva transformacija – priseća se Prvanović.
Sada je već jasno da moj sagovornik bira mesta sa specifičnim i izolovanim kulturnim nasleđem koja tom svojom osobenošću mogu pružiti određene garancije u kontekstu očuvanosti sopstvenih i autentičnih folklornih sadržaja.
Dublje – mesto gde vreme stoji
U tom smislu treba posmatrati i njegovo istraživanje sela Dublje kod Svilajnca, zajednice nastale krajem 18. veka doseljavanjem stanovništva iz Velikog Izvora, koje je, bežeći od osmanskog zuluma, prenelo sa sobom posebne govorne, folklorne i običajne karaktere. Upravo zahvaljujući višedecenijskoj izolaciji, u Dublju se održao izvorsni govor – lingvistički jedinstven na Balkanu, nerazumljiv i Srbima i Bugarima, ali prepoznat kao arhaičan i po pojedinim osobinama blizak srpskom jeziku iz 14. veka. Taj govorni kontinuitet prati i gotovo identičan folklorni obrazac koji Dubljane povezuje sa saplemenicima iz Velikog Izvora kod Zaječara i Goljamog Izvora u Bugarskoj: iste igre, srodni običaji, legende i porodična imena. Za terenskog istraživača, ovakva sredina predstavlja dragocen primer jasno definisane zajednice u kojoj je nematerijalna kulturna baština zadržala svoj izvorni oblik tokom dugog vremenskog perioda.
Istražujući na ovom terenu moj sagovornik sa svojim saradnicima uspeo je da zapiše narodne igre poput sitnice, edrate, sintate i gajdice. Postoje, naravno, i mnoge druge koje su zastupljene ali su ili opšte poznate ili ne oslikavaju autentičnost datog podneblja.
Sistemski problemi i terminološke nedoumice
Prvanović opominje i na sistemsku manjkavost u negovanju tradicije i kulture, kao i na zanemarivanje folkloristike, naučne discipline koja se bavi proučavanjem narodne tradicije, usmenih predanja, običaja, verovanja, umetnosti…
Takođe, dodaje da obrazovni program u Srbiji nije prepoznao koreografiju kao važan segment u sistemu koji bi trebalo više da se bavi svim pomenutim temama.
Na ovom mestu potrebno je razjasniti još dva pojma koji se u tekstu učestalo pojavljuju. Kada je reč o „zapisivanju igre“, misli se na njeno precizno beleženje pomoću labanotacije – međunarodno priznatog sistema notacije pokreta, koji omogućava da se struktura igre sačuva izvan pamćenja pojedinca i prenese u trajni, čitljiv zapis.
Labanotacija beleži redosled koraka, smer, dinamiku, odnos tela u prostoru i ritam. Zahvaljujući toj metodi, terenski rad dobija svoju punu vrednost, jer se zabeleženi materijal može analizirati, upoređivati i prenositi bez gubitka osnovnih karakteristika.
Između sela i pozornice
Istovremeno, neophodno je osvrnuti se i na terminološko pitanje. U savremenoj stručnoj literaturi sve se češće koristi izraz narodni ples, a povremeno i orska igra. Reč je o pojmovima koji nastoje da preciznije odrede ovu oblast. Ipak, moj sagovornik i ja tokom čitavog razgovora svesno smo se držali izvornog izraza – narodna igra. Taj termin, iako jednostavniji i manje akademski, ostaje najbliži jeziku kazivača i zajednica iz kojih igre potiču.
Tokom tri decenije rada, pored već pomenutih područja, Prvanović je terenski istraživao Gokčanicu i Podibar, dolinu Ibra, Gružu, Jasenicu, Lepenicu, Temnić, Mačvu, Smederevsko Pomoravlje i Stig, zatim Crnomasnicu i Bujanovac, kao i okolinu Demir Kapije i Krive Palanke u Severnoj Makedoniji. Njegova istraživanja obuhvatala su i Potkozarje, Staru Hercegovinu, Posavinu u Republici Srpskoj, kao i područje Skadra u Albaniji. Ipak, suština Prvkinog rada ne nalazi se u geografiji, već u odnosu prema pamćenju. Narodna igra, jasno je posle svih ovih godina, za njega nije samo scenska forma, već – kao oblik kolektivnog sećanja i zapis u telu, ritam koji traje duže od pojedinca.
Između terenskog zapisa i scenske interpretacije, između kazivača i publike, Dejan Prvanović je čovek koji je čitav radni vek proveo beležeći ono što bi bez svedoka nestalo.
Aleksandar Raković
