U Opštoj bolnici „Studenica“ danas će prvi put biti dodeljeno priznanje koje čuva sećanje na jednu od najznačajnijih medicinskih sestara kraljevačkog zdravstva
Postoje ljudi čiji rad ne prestaje onda kada im se završi radni vek. Ostaju u sećanju kolega, u ustanovama koje su gradili, u pravilima koja su uveli, u generacijama koje su učili i u zahvalnosti pacijenata kojima su, tiho i nenametljivo, menjali dane, a ponekad i živote.
Takvo mesto u istoriji kraljevačkog zdravstva ima Milosija Mila Bogunović, dugogodišnja glavna sestra Zdravstvenog centra „Studenica“, žena koju kolege pamte kao izuzetnu profesionalku, humanitarku, organizatorku, inovatorku i osobu koja je svojim držanjem i posvećenošću ostavila pravu meru jednog poziva.
Danas, 12. maja, na Međunarodni dan medicinskih sestara i tehničara, u Opštoj bolnici „Studenica“ u Kraljevu biće prvi put dodeljena novoustanovljena nagrada koja nosi njeno ime.
Nagrada „Milosija Mila Bogunović“ biće dodeljena najboljem učeniku četvrte godine Medicinske škole, a porodica će, uz priznanje, pokloniti i dukat – kao simbol poštovanja prema mladima koji tek ulaze u poziv kojem je sestra Mila posvetila čitav život.
Milosija Bogunović rođena je 25. maja 1941. godine u Miločaju kod Kraljeva. Prva četiri razreda osnovne škole završila je u rodnom selu, školovanje nastavila u Kraljevu, a zatim upisala Srednju medicinsku školu u Kragujevcu.
Diplomirala je 1960. godine i iste godine se zaposlila na Odeljenju opšte hirurgije u kraljevačkoj bolnici. Posle tri godine odlazi u Titograd, današnju Podgoricu, gde je radila na dečjoj hirurgiji, a 1969. godine vraća se sa porodicom u Kraljevo. Sa samo 28 godina postavljena je za glavnu sestru svih hirurških službi tadašnjeg Medicinskog centra.
Po završetku Više medicinske škole, 1976. godine imenovana je za glavnu sestru novoformiranog urološkog odeljenja. Od 1988. godine bila je glavna sestra Zdravstvenog centra „Studenica“, čiji je delokrug rada obuhvatao čitav Raški okrug.
Tokom četiri decenije rada učestvovala je u rekonstrukciji svih zdravstvenih ustanova Raškog okruga, a sa medicinskom sestrom Ružicom Marković formirala je jednu od prvih škola za trudnice u Srbiji.
Uspostavila je saradnju sa Nacionalnom federacijom radnika javnih bolnica Grčke, a grčke kolege su joj dodelile priznanje za dobru saradnju. Bila je odlikovana i najvećom grčkom nagradom za humanost.
Formirala je servise za dijagnostiku, transport lekova, transport čistog i prljavog veša i transport otpadnog materijala, od kojih neki i danas funkcionišu. Definisala je procedure u zdravstvenoj nezi bolesnika, održavanju higijene i suzbijanju bolničkih infekcija. Uvela je i obeležavanje lekarske slave – Svetog Kozme i Damjana.
Udruženje medicinskih sestara, tehničara i babica Srbije dodelilo joj je 2015. godine Povelju za unapređenje zdravstva, a Crveni krst Srbije odlikovao ju je Srebrnim i Zlatnim krstom.
Pokrenula je i kampanju obeležavanja 800 godina od osnivanja prve srpske bolnice. Taj jubilej je 2007. godine obeležen svečanom akademijom pod pokroviteljstvom države, a u manastiru Studenica joj je 2010. godine uručena Povelja Studeničke akademije za razvoj zdravstva.
I u penzionerskim danima nastavila je da sarađuje sa koleginicama i kolegama, medijima i Istorijskim arhivom. Kraljevačkom zdravstvu ostavila je više od 40 sati snimljenog materijala o radu, razvoju i ulozi zaposlenih u Zdravstvenom centru.
Govorila je:
– Sećanja će prekriti zaborav, zato zapisujte, jer u svemu što danas posedujemo ima mnogo tuđe muke i truda. Što više imamo, sve više smo dužni. Divan je osećaj kada te ljudi pamte po dobru. Poštujte ljudski život, poštujte sebe i druge, poštujte svoj poziv.
Milosija Bogunović ispraćena je u penziju 2000. godine, posle 40 godina rada. Preminula je 17. avgusta 2023. godine, u 83. godini života.
Oni koji su je poznavali pamte je kao odmerenu, kulturnu, blagu, vedru i elegantnu ženu, sa besprekornom frizurom i energijom koja je ulivala sigurnost.
Danas, kada se na Međunarodni dan medicinskih sestara i tehničara njeno ime prvi put vezuje za nagradu budućim zdravstvenim radnicima, ispunjava se ono što su mnogi posle njenog odlaska govorili: da je sestra Mila zaslužila da njeno ime ostane u nekoj zdravstvenoj manifestaciji, ustanovi ili priznanju.
Možda je upravo ovakva nagrada najlepši način da se sačuva uspomena na nju – ne samo kroz sećanje onih koji su je poznavali, već kroz podršku onima koji tek treba da ponesu beli mantil, odgovornost i poverenje pacijenata. Jer zdravstveni poziv počinje znanjem, ali traje samo onda kada ga prate ljudskost, strpljenje i poštovanje života. Baš onako kako je to sestra Mila čitavog života pokazivala.
M. M. D.
