Jovana i Zahar su, posle života u Beogradu i deset godina u Francuskoj izabrali srpsko selo, u kojem sa četvoro dece grade gazdinstvo, uzgajaju koke nosilje i uče najmlađe da hrana nastaje iz rada, zemlje i strpljenja
Zaselak Verigova Bara, u selu Vrdila kod Kraljeva, postao je novi dom Jovane i Zahara Selmanija. Ovaj bračni par je posle deset godina provedenih u francuskom gradu Miluzu odlučio da život nastavi daleko od brzog ritma Zapadne Evrope. Vredni, predani poslu i obavezama, od januara prošle godine u Vrdilima žive u skladu sa prirodom: na selu, uz decu, životinje i sopstvenu hranu.
Jovana i Zahar su ranije živeli u Beogradu. U braku su od 2015. godine, a ubrzo nakon venčanja spakovali su kofere i, u potrazi za boljim životom, otišli u Francusku. Zahar je radio građevinske poslove, dok je Jelena bila angažovana u sektoru brige o deci i starima. Činilo se da je pred njima put ostvarenja dugogodišnjih želja.
Ipak, posle nekoliko godina shvatili su da brz tempo života u državama zaadne Evrope nije u skladu sa vrednostima koje oni neguju. Kada su doneli odluku o povratku u Srbiju, istovremeno su odlučili da to neće biti povratak starom načinu života. Beograd više nije bio opcija. Njihov novi dom trebalo je da bude na selu, tamo gde će deca odrastati uz gajenje povrća, životinja, rad i prirodu.
Danas sa njima u Vrdilima odrastaju desetogodišnji Sergej, dve godine mlađi Isak, trogodišnja Asia i jednogodišnji Matej. Stariji dečaci već uče kako izgleda život na gazdinstvu, dok mlađi svakodnevno upijaju ritam porodice koja je odlučila da se osloni na sopstvene ruke.
– Poslednje godine našeg boravka u Francuskoj počeli smo intenzivno da tragamo za imanjem. Oduvek smo živeli u gradu i to je za nas bila velika odluka. Obišli smo nekoliko krajeva Srbije. Gledali smo bezbroj imanja u Vojvodini i okolini Niša, ali kada smo ugledali krajolik na kojem se nalazi naš sadašnji dom, znali smo da je potrazi došao kraj – priča Zahar Selmani.
Kaže da je kupovina imanja i njegovo dovođenje u funkcionalno stanje značilo i rastanak sa ušteđevinom.
– Ovo mesto je ispunilo sve naše prohteve, koji nisu bili mali. Više se nije moglo nazad – dodaje Zahar.
Jovana i Zahar odlučili su da uzgajaju koke nosilje. Kupili su 500 kokica sorte leghorn. Na prvi pogled – ne mnogo. Njihova računica, međutim, bila je drugačija: nisu želeli masovnu proizvodnju, već domaća jaja od koka koje se kreću napolju, izložene su suncu i hrane se prirodno, uz ono što im domaćini obezbeđuju.
– Od rođenja do odlaska u Francusku živeo sam u Beogradu. Poznavao sam tamo mnogo ljudi u Beogradu koji su bili spremni pošteno da plate hranu iz domaće radinosti. Naša ideja bila je da koke uzgajamo onako kako se to nekada radilo, u slobodnijem režimu, napolju, gde su one zložene suncu i mogu da pronalaze prirodnu hranu, mimo one kojom ih mi hranimo. Danas je, preko društvenih mreža, moguće kupcima pokazati kako zaista izgleda svakodnevica na gazdinstvu. To je za nas bio ključni momenat uspeha, zato što je nemoguće dobiti višestruko višu cenu za proizvod ukoliko kupac mora da vam veruje jedino na reč. Čak i deklaracija o organskoj proizvodnji nije tako delotvorna kao fotografije ili snimci naše male farme koji mogu verno da prenesu sakodnevicu sa našeg gazdinstva i kupca da navedu da se odluči baš za naš proizvod – objašnjava Zahar.
Ali, teorija i praksa, kako su ubrzo shvatili, nisu uvek isto. Zahar je u pripremi preseljenja istraživao teme o poljoprivredi i stočarstvu, dok je o živinarstvu pročitao sve što se moglo naći. Jovana se više interesovala za baštovanstvo, pa je čak i pohađala jedan kurs o uzgoju biljaka. Dobro opremljeni teorijskim znanjem, započeli su svoj dugo planirani projekat. Znanje koje su stekli praksom, po svemu rečenom, čini se, skupo je plaćeno. Štete su bile ogromne i pojavljivale su se na svakom koraku, kaže Zahar:
– U sve ovo smo ušli misleći da mnogo znamo o poljoprivredi. Veliki šok usledio je kada smo videli koliki je nesklad između teorije i prakse. Sećam se da smo prvo kupili nekoliko zečeva. Deca su se neobično zabavljala praveći sklonište za njih. Nigde nije pisalo da oni u roku od nekoliko sati mogu iskopati tunele za beg. Podloga za zečeve mora biti od betona. To nismo znali. Ostali smo bez njih već prve noći. Potom su stigle i dugo očekivane koke, 500 komada . Nije prošlo mnogo, imali smo ih manje od 300.
Prve gubitke, prisečaju se, naneli su im orlovi:
– Iskreno, nismo puno žalili. Računali smo da je to deo lanca ishrane. Priroda je uzela svoje. Neka ide. Potom se dogodilo nešto što je za nas bila velika nepoznanica. Jedna koka nam se povredila. Prolila je nešto malo krvi. Odmah su je napale druge koke. Braneći se, ona je povredila još jednu. Potom su i nju napale druge i rastrgle je. Koke kada osete krv postaju nemilosrdni kanibali. To nismo znali. Povređene koke bi kasnije udaljavali iz jata, dok se ne oporave. Međutim, za par dana, druge koke je zaborave, pa je pri povratku napadnu kao uljeza i opet je rastrgnu. Tako smo ostali bez još jednog broja. Ipak, najveći gubitak smo pretrpeli od pasa lutalica. Još jedan veliki problem. Nakon toga smo žicom ogradili deo prostora ispred štale. Tako su postale bezbedne od pasa, ali i od orlova, jer čim bi ptica počela da kruži nebom one bi brzo stizale do zaklona. Nakon tog se jedna lisica navikla da svakog dana uzme po jednu koku. Za nju ograda nije bila neka prepreka. Ubrzo smo nabavili psa, ali se ispostavilo da se on boji lisice. Uspaničio bi se i bežao u zaklon zajedno sa kokama kada je ugleda. Potom smo nabavili drugog psa i problem je bio rešen – kaže Zahar za portal Krug.
Koke su na njihovo gazdinstvo stigle pred samo pronošenje. Desetak dana je prošlo od formiranja legla, koliko je i potrebno da se saniraju posledice stresa od transporta koji se neizbežno javlja kod živine, kada su naši domaćini počeli prikupljati prva jaja. Prvobitna ideja o lakoj prodaji po značajno višoj ceni od tržišne pokazala se kao teško sprovodiva. Ipak, nakon par nedelja, i neizbežnih problema sa viškom robe, odnos njihove ponude i potražnje kupaca se stabilizovao.
– Prevazišli smo početne probleme i sada svakog vikenda putujemo za Beograd u kojem mnogobrojnim kupcima dostavljamo domaća jaja. Nedeljno isporučimo oko 2.000 jaja i nekoliko kilograma kozjeg sira koji nam uglavnom posluži za pokrivanje troškova prevoza. Mada je prvobitni plan bio da prihodi budu nešto veći, i ovako se sasvim dobro snalazimo – zaključuje Zahar.
Dok je Zahar najviše angažovan oko stoke i živine, Jovana se više posvetila bašti, povrću i deci. Za nju je povratak u Srbiju značio novi početak i drugačiji životni ritam.
– Na prvi pogled, ambijent je osnovna razlika. Vrela gradska gužva naspram čiste i netaknute prirode. Ipak, promena koja je na nas ostavila najveći utisak jeste način na koji dolazimo do hrane i njen kvalitet. Mi sada proizvodimo hranu koju jedemo – kaže Jovana.
U Francuskoj je, kaže, imala utisak da šargarepa, kupus, paradajz i paprika imaju isti ukus.
– Tamo je sve podređeno masovnoj proizvodnji i gotovo je nemoguće pronaći stare sorte povrća sa autentičnim ukusima i mirisima. Jasno nam je da mnogi ljudi maštaju o velikim gradovima i modernim državama, ali ono što smo mi dobili dolaskom u Vrdila samo deluje kao sušta suprotnost. Osnovna škola je blizu, do Kraljeva se relativno brzo stiže. Možda su nam neke destinacije prostorno udaljene, ali nisu vremenski. Sve je do ugla posmatranja. Dobili smo prirodu kakvu smo želeli i nemamo osećaj da smo uskraćeni za bilo šta – zaključuje Jovana.
Selmanijevima je posebno važno da njihovo četvoro dece odrasta u zdravoj sredini, u neposrednom dodiru sa prirodom; da nauče da hrana ne nastaje na rafovima marketa, da vreme provode na čistom vazduhu i da im fizička aktivnost ne bude ograničena samo na sportske sale.
Nije jednostavno razumeti odakle ovi mladi ljudi crpe volju i snagu. U godinama u kojima su stvarali porodicu i dobijali decu, dva puta su iz korena promenili život. Najpre odlaskom u Francusku, a potom povratkom u Srbiju i preseljenjem na selo.
Posebnu pažnju zaslužuje i Zaharova posvećenost obilasku srpskih srednjovekovnih manastira, koje pasionirano posećuje, iako je goranskog porekla i islamske veroispovesti. I u tome se, kao i u njihovom izboru života, vidi širina koja ne pristaje na gotove okvire.
Jovana i Zahar Selmani, čini se, ne traže lakši put, već onaj koji za njih ima najviše smisla. A u Verigovoj Bari, među decom, kokama, baštom i planovima koji se svakog dana iznova grade, taj put sve više liči na život kakav su želeli. Nema sumnje da koračaju kroz život prateći svoje snove, a čini se da su krenuli putem koji vodi – ka sreći.
Aleksandar Raković
