Stočarstvo u Srbiji suočava se sa ozbiljnom krizom: broj grla opada, a problem su i nekontrolisani uvoz mesa, nelojalna konkurencija i ignorisanje problema od strane nadležnih, pa nekadašnji veliki izvoznik mesa danas sve više zavisi od uvoza.
Prema procenama proizvođača, Srbija godišnje uvozi između 30.000 i 40.000 tona mesa i mesnih prerađevina, najviše iz Španije, u ukupnoj vrednosti većoj od 200 miliona evra. Istovremeno, u domaćim oborima i štalama sve je manje stoke, a proizvodnja postaje sve skuplja i neizvesnija.
– Nekada se podrazumevalo da svako domaćinstvo ima dve-tri krave, 10-20 svinja, tridesetak kokošaka. Danas je to teško naći. Stočni fond u Srbiji je uništen, zato moramo da uvozimo. Prema podacima kojima raspolažem, u našoj zemlji godišnje se tržištu ponudi oko dva miliona svinja, a potrebno je šest miliona samo za zadovoljavanje sopstvenih potreba – kaže Zoran Milićević, vlasnik farme iz Žiče.
Prema poslednjem popisu poljoprivrede, u Srbiji se godišnje tovi 2.249.176 grla svinja, što je oko 30 odsto manje nego pre deset godina. Zbog toga, kako upozoravaju stočari, domaća proizvodnja više ne može da zadovolji potrebe tržišta, pa se značajan deo svinjskog mesa mora nadoknađivati iz uvoza.
– Time što su nam obori prazni, pa mormo da uvozimo polovinu potrebnog svinjskog mesa, naša zemlja je izgubila suverenitet – ocenjuje Milićević.
On smatra da su u stočarstvu neophodne ozbiljne reforme: povećanje priplodnog materijala, jače stimulisanje domaće proizvodnje, promena postojećeg sistema podsticaja i formiranje radne grupe koja bi predložila ravnomerniju raspodelu budžetskih sredstava na celoj teritoriji Srbije.
Dodatni problem za stočare predstavljaju i nepovoljni vremenski uslovi. Zbog suša u poslednje tri godine, sve je teže obezbediti dovoljno hrane za stoku, a upravo troškovi ishrane najviše utiču na isplativost proizvodnje.
– Zbog nedostatka padavina prinosi lucerke, deteline i silažnog kukuruza višestruko su smanjeni. Malo je njih koji uspevaju iz vlastite proizvodnje da obezbe dovoljne količine hrane za stoku, tako da smo primorani da kupujemo. Samo koncentrat koji ja kupujem košta 95,5 dinara po kilogramu. Skupa stočna hrana dovodi do neisplativosti proizvodnje stoke. Da bismo pokrili troškove, otkupna cena po kilogramu bi trebalo da bude 205 dinara, a ona je u Sremu pala na 140 dinara po kilogramu.
Stočarstvo postaje sve manje isplativo, pa ne čudi činjenica što je broj svinja u oborima isti koliki je bio 1947. godine, dok je nekada gotovo svako seosko domaćinstvo imalo makar manji broj životinja za sopstvene potrebe i prodaju.
Ako se želi zaustaviti dalje pražnjenje sela, upozoravaju proizvođači, poljoprivreda mora ponovo postati posao od kojeg može da se živi. To znači da stočari ne mogu biti prepušteni sami sebi, uz sve skuplju proizvodnju, nesigurno tržište i konkurenciju uvoznog mesa.
Sadašnja situacija, i pored podsticaja koji postoje, nije obećavajuća. Mogu li subvencije dati željeni rezultat, pitanje je na koje odgovor možda može da pruži činjenica da – bez isplative proizvodnje nema ni punih obora, ni opstanka sela, a ni sigurnosti da će Srbija sopstvene potrebe moći da pokrije domaćim mesom.
A. P.
