U gradskoj kafani „Pariz“ u Kraljevu odigrana je predstava Georga Bihnera „Vojcek“, u adaptaciji i izvođenju glumca Nikole Štrpca. Sam izbor ambijenta dodatno je pojačao autentičnost komada, budući da je za njegovo pisanje Bihner bio potaknut jednim novinskim člankom iz 1821. godine, koji je preneo informaciju o ubistvu u Lajpcigu, koje je iz ljubomore počinio izvesni Johan Kristijan Vojcek. Taj spoj obaveštavanja javnosti kroz novine i njihovo iščitavanje, javno komentarisanje i širenje u kafanama, svakako je išao u prilog Štrpčevog ambijentalnog i scenografskog koncepta.
Bihnerov junak Franc Vojcek je čovek uskraćen za životne blagodati, a pokušava da do njih dođe nadničarskim i poslužiteljskim radom, kao i pretvarenjem sebe u objekt naučnih eksperimenata, jer je „čuo da se to dobro plaća“. Sve to čini kao bivši vojnik, kojem su poznati užasi rata, a sa užasima preživljavanja, nipodaštavanja, prevara, ponižavanja, maltertmanom i poremećajima stanja svesti susreće se i u „mirnim“ vremenima. Vojceku životne prilike objavljuju rat, a okončava ga tako što u ludilu, izazvanom ljubomorom i pokusnim tretmanima, najpre ubija svoju nevenčanu suprugu, a zatim potanja sve dublje u svoje poremećene mentalne sklopove.
Nikola Štrbac je ovo delo izveo u kratkom, četrdesetpetominutnom formatu, što nikako ne bi trebalo da iznenađuje ukoliko znamo da je „Vojcek“ Bihnerova nedovršena drama. Time se, zapravo, dodatno potvrdila sklonost ka izvornosti teksta, koji ne samo da prekraćuje živote svojih junaka, već i simbolički podseća na ranu smrt samog Bihnera, koji je preminuo u dvadesetčetvrtoj godini.
Momenat gde Štrbac izlazi van izvornosti teksta jeste upravo onaj koji se pokazuje kao najzahtevniji u predočavanju glumačkih kvaliteta. Naime, interpretator je tekst preoblikovao u monodramu, tako da na sebe preuzima sve uloge iz komada, čime, ujedno, na scenu iznosi mnoštvo karaktera i stanja svesti. U tako kompleksnom izvođačkom pristupu, Štrbac je u završnicu izvedbe učitao i sebe kroz poruke upućene publici u formi niza pitanja koja nagone na razmišljanje o smislu postojanja i ljudskog života.
Vladimir Marović
foto Života Jevtić
