„Položaj osoba sa invaliditetom u jednom društvu kao rendgen oslikava sve slabosti tog društva“
I pored pozitivnih pomaka, kad je u pitanju položaj osoba sa invaliditetom, problema i slabosti kod nas ima u oblastima: školstva, zdravstva, radnog osposobljavanja, zapošljavanja…” kaže predsednije Unije organizacija osoba sa invaliditetom Ranko Vuković.
Republika Srbija potpisnica je svih međunarodnih konvencija koje se bave pravima osoba sa invaliditetom (OSI). U skladu sa tim, u obavezi je da implementira sve zakone i pravna akta zemalja članica Evropske unije (EU). Približavanjem Srbije EU zakonski se menja i položaj osoba sa invaliditetom, ali praksa i dalje pokazuje brojne manjkavosti.
– Primer je Zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom koji je donet 2009. godine, a po kome je postalo obavezno da poslodavac na 20 zaposlenih mora da zaposli i jednu osobu sa invaliditetom. Iako je ovaj zakon značajno doprineo smanjenju nezaposlenosti, problem je što poslodavci uglavnom zapošljavaju osobe sa manjim stepenom invaliditeta, jer zakon nije prepoznao stepen invalidnosti – pojašnjava Vuković, koji je i odbornik u Skupštini grada Kraljeva.
Osobe sa većim stepenom invalidnosti, zbog nemogućnosti da se zaposle, uglavnom se izdržavaju od najminimalnijih penzija i dodatka za tuđu negu i pomoć. Za osobe sa 100 posto telesnog oštećenja on je 38.000 dinara i trebalo bi da bude namenjen plaćanju usluga koje nisu u stanju sami da obave. Kada su u pitanju usluge socijalne zaštite, u Kraljevu ih do pre nekoliko godina nije ni bilo.To je promenjeno Formiranjem Centra lokalnih usluga.
– Kraljevo je jedan od retkih gradova u Srbiji gde ne postoje liste čekanja, odmah po podnošenju zahteva oni se i odobravaju. Međutim, problem ovde, kao i u celoj Srbiji je naći kvalitetne pružaoce usluga. Imajući u vidu da se lični pratioci, personalni asistenti i gerontodomaćice angažuju ugovorom o privrevremenim i povremenim (PP) poslovima, za minimalnu zaradu. Posebno je teško naći adekvatne lične pratioce deteta, jer se od njih očekuje (što nije njihov posao) da, zbog nedostatka pedagoških asistenata, pomažu deci u nastavi.
Kada je u pitanju školstvo, naš sagovornik ističe, da mi kao društvo nismo bili spremni za inkluzivni model obrazovanja:
– Slepo dete koje pohađa inkluzivno obrazovanje nema ko da nauči Brajevom pismu.
Problema, ističe Vuković, ima i u zdravstu:
– U Kraljevu, kao i u okolini, ne postoji zubarska ordinacija za decu sa invaliditetom, nema ginekološkog stola prilagođenog ženama koje koriste kolica, pročedure oko nabavke pomagala su spore, a ona su često najjeftinija i neodgovarajuća.
Najveći pomak u poboljšanja položaja osoba sa invaliditetom u Kraljevu je urađen po pitanju pristupačnosti objekata.
Izgrađene su rampe, taktilne staze, oboreni su ivičnjaci, nabavljeni su guseničari (nekoliko javnih ustanova), postavljeni su zvučni semafori… Ipak, barijera i dalje ima, najviše u glavama ljudi.
– Iako su medijske kampanje znatno doprinele smanjenju predrasuda, ovo je Balkan. Kad kroz centar grada prođe osoba u kolicima ili sa belim štapom, svi se okreću. U seoskim sredinama osobe sa invaliditetom se zatvaraju u kuću, jer je „sramota da ih vide rođaci i komšije“. Stvari se popravljaju, ali polako – ocenjuje Vuković.
Od prošle godine Kraljevo, posle izmene kriterijuma, stipendira i studente sa hendikepom.
Prema poslednjem Popisu stanovništva iz 2022. godine u Srbiji živi 365.404 osobe sa dijagnostikovanim invaliditetom i među njima su brojnije žene nego muškarci.
Pogledajte naše ranije tekstove na sličnu temu:
Jasna Plavšić: Devojka koja iz svog sveta tame slika – po sećanju
Nemanja Radičević: I osobe sa invaliditetom treba da sanjaju velike snove
A. P.
