Nova knjiga Vlade Arsića „14.14“ priča je o gradu koji je nestao u trenu, o događaju koji je u Srbiji decenijama prećutkivan, iako je u pitanju eksplozija koja je 5. juna 1941. godine razorila Smederevo i kada je, kako se procenjuje, poginulo između 2.500 i 4.000 ljudi
Centralni događaj za koji Vlada Arsić, pisac romana „14.14“ vezuje niti svog pripovedanja je katastrofalna eksplozija koja se 5. juna 1941. godine dogodila u Smederevu. „…Pod tonama otkinutog železa i raznetih leševa zatrpana je i istina. Sve dok nije pronađen jedan običan, ženski prsten…“, rekao je Arsić najavljujući izlazak iz štampe svog novog dela. U promociji u Kraljevu, pored autora, učestvovali su Zorica Janković, vlasnica knižare „Prozor“ i Katarina Jablanović iz Narodne biblioteke „Stefan Prvovenčani“.
O tom događaju s početka Drugog svetskog rata izvan Smedereva i danas se malo zna, iako je reč je o srpskoj Hirošimi. Postoji, kako se pretpostavlja, više razloga što se o tome decenijama posle Drugog svetskog rata gotovo uopšte nije govorilo. Jedan je postojanje indicije da je iza svega bila akcija tadašnjih komunista, drugi – da je to što je Smederevo relativno brzo obnovljeno – zasluga Dimitrija Ljotića.. Razloga ima još. Prvi pomenuti podrazumeva da, možda, komunisti nisu imali razloga da se „hvale“ događajem koji je odneo oko 2.500 života, drugi – da je posle rata bilo nepopularno pričati o događanjima u kojima je glavni junak bio antijunak posleratne istorije. Roman nosi naslov „14.14,“ po tačnom vremenu te junske eksplozije u Smederevu, za portal Krug priča novinar i književnik Vlada Arsić čiji je ovo najnoviji roman.
Pogledajte razgovor sa Vladom Arsićem:
Moto knjige glasi „Voz je kasnio dva minuta, istina duže od pola veka“, a naš sagovornik ističe da istina, očigledno zatrpana pod tonama šuta kasni i dan-danas, jer je 5. juna ove godine obeležena 80-ogodišnjica jednog od najtragičnijih, a ujedno i jednog od najprećutanijih događaja u našoj istoriji. Bila je to eksplozija jačine manje atomske bombe koja je u potpunosti razorila Smederevo, a osetila se u većem delu Srbije.
– Uzroci te nesreće nikada nisu utvrđeni, nikada nije ustanovljeno ko je bio odgovoran. Ovaj događaj nikada nije ni pomenut u udžbenicima srpske istorije, mada se procenjuje da je stradalo između 2.500 i 4.000 ljudi – kaže Arsić.
Od oko 2.398 domova, koliko je tada imalo Smederevo, život je mogao da se nastavi u samo 24 doma, što je svega jedan odsto objekata za stanovanje koji u eksploziji nisu porušeni. Šta je tog dana eksplodiralo u Smederevu da posledice budu takve?
– Posle aprilskog poraza kraljevske vojske Nemci su sav zarobljeni ratni materijal lagerovali na području današnje Smederevske tvrđave. Tu je bilo na desetine vagona sa municijom, avionskim granatama, bombama i minama, na hiljade buradi sa dizelom, barutom, petrolejom i drugim zapaljivim sredstvima. U jednom trenutku je sve to otišlo u vazduh! Kažu da je jačina udara bila oko 5.000 metara u sekundi, delovi tvrđave teški i po nekoliko tona leteli su stotinama metara, a deo železničke šine koja je otrgnuta iz koloseka u dužini od oko 70 metara se i danas može videti u Deliblatskoj peščari, koja je koje 30-ak kilometara udaljena od Smedereva – ističe Arsić, dodajući da to jasno pokazuje kakve su bile razmere te katastrofe.
Kao moguće uzroke sagovornik Kruga navodi mogućnost samozapaljenja eksplozivnih sredstava, jer je je dan bio izuzetno vruć (u Beogradu je bilo 26 stepeni Celzijusa, a u Smederevu nije bilo merenja toplote vazduha, jer nije bilo hidrometeorološke stanice) ili mogućnost da je neko od ratnih zarobljenika bacio opušak. Ipak, smatra Arsić, ideja da je na taj način došlo do eksplozije je vrlo naivna, jer naši ratni zarobljenici koji su radili na utovaru ili na pretovaru nisu mogli da sede, pale cigarete i da bacaju opuške.
– Jedna od mogućnosti za dugo prećutkivanje ovog događaja je teorija o tome da je diverzija namerno izazvana i da su je izazvali – komunisti – pojašnjava autor romana, koji je svoj najnoviji roman, u organizaciji knjižare „Prozor“ i ovdašnje biblioteke predstavio u Narodnoj biblioteci „Stefan Prvovenčani“ u Kraljevu.
Zanimljivo je kako je priča o vom događaju uopšte došla do autora romana. Naime, pre 10-ak godina, radeći kao novinar lista „Pres“, u vreme kada je bila aktuelna priča o rehabilitaciji generala Milana Nedića, Arsiću jebilo strašno stalo da razgovara sa jednom ženom koja ga je, kaže, kao niko drugi do tada, odbijala za bilo kakav razgovor.
– Ne pamtim ni da sam ja ikada bio uporniji da se sretnemo i posle dobra dva meseca ona mi je otvorila vrata svog stana. Zvala se Radmila Nedić i bila je najstarija unuka generala Milana Nedića. Prva saznanja o toj nesreći dobio sam upravo od nje. Otkrila mi je da se general Milan Nedić mnogo promenio posle 5. juna 1941. godine zato što je u toj nesreći duživeo i lično tragediju: ostao je bez sina jedinica, trudne snaje i jednogodišnje unuke. Možda je upravo taj događaj bio okidač da se prihvati krajnje nezahvalne – uloge predsednika vlade u okupiranoj Srbiji. On je to izbegavao, što je manje poznato. Ne znam da li ljudi uopšte znaju: po Ženevskoj konvenciji, kada je jedan deo države okupiran, to ne znači da država više ne postoji. Ona u dalje mora da funkcioniše, da se odvija saobraćaj, da rade bolnice, pijace… Tada je postavljeno pitanje da li će na čelu uprave biti neko od Srba koji su imali dovoljno međunarodnog autoriteta. Da Milan Nedić to nije prihvatio, postojao je plan da se Srbija izbriše sa geografske mape: već su bili pokreti u Vojvodini da se Nezavisna država Hrvatska proširi do desne obale Velike Morave, Bugarska do leve, a da se jug Srbije i Kosovo prepuste Italijanima, odnosno njihovim albanskim eksponentima. Možete li da zamislite kako bi bila Srbiji i Srbima pod takvom jednom upravom?
Postoji mišljenje da je Smederevska tvrđava zapravo spasila grad od još daleko od težih posledica?
– Apsolutno, tvrđava je sačuvala mnogo života, a nažalost, najveći broj stradalih bio je upravo u vozu koji je bio parkiran pored same tvrđave. Voz je, po redu vožnje trebalo da krene u 14:12, ali je krenuo sa dva minuta zakašnjenja, tačno u trenutka kada je sve otišlo u vazduh, a zanimljivo je da pre toga voz – nikada nije kasnio!
Pitamo Vladu Arsića koja su to sve komunistička imena vezana za ovu priču koja su, možda, razlog višedecenijskog ćutanja.
– Najčešće se pominje Mustafa Golubić, za koga se pretpostavlja da je došao u Beograd sa namerom da, u slučaju napada Nemačke na Sovjetski Savez, skloni Tita sa čela Komunističke partije Jugoslavije i da on preuzme vođstvo. Osim njega, tu je bila i ekipa ljudi koji su kasnije, posle rata, bili narodni heroj i dobijali svoje ulice: David Pajić Daka, Mate Vidaković i mnogi drugi – navodi naš sagovornik, ocenjujući da je prosto neverovatmo kako mi uspevamo da neke krupne stvari kako tako lako zaboravimo i „zabašurimo“.
– Do 90-ih godina prošlog veka postojali su ideološki razlozi, ali ne znam šta se dešava u poslednjih 30 godina? Zašto se mi i danas ponašamo vrlo konzervativno kad treba neke događaje preispitati i istražiti sa mnogo manje strasti, a sa mnogo više fakata, pre svega kad je reč o generalu Milanu Nediću. U romanu se spominje i Dimitrije Ljotić, a njih sam ja pokušao da predstavim, pre svega kao ljude sa običnim životnim problemima. S obzirom da se radnja romana završava 7. juna 1941. godine zaista nisam ulazio u rasprave šta se dešavalo posle toga, kako su se oni poneli tokom Drugog svetskog rata. Milan Nedić i Dimitrije Ljotić bili su braća od tetke – pojašnjava autor romana „14.14“.
Prema njegovim rečima, Milan Nedić bio je direktan potomak po očevoj liniji braće Nedić koji su stradali u bici na Čokešini, koja se i dan danas pominje u našoj narodnoj epici, a po majčinoj liniji bio je direktan potomak kneza Stanoja iz Zeoka, prvog ustaničkog vojskovođe koji je ubio Turčina u Prvom srpskom ustanku.
– I sa majčine, i sa očeve strane, Milan Nedić imao je takvo poreklo da zaista ne mogu da ga vidim u nekoj ulozi kolaboracioniste i takve vrste izdajnika – ocenjuje Vlada Arsić.
Kao podsećanje za razmišljanje, on je naveo i činjenicu da je Srbija bila okupirana i od 1915. do 1918. godine.
– I tada smo imali neke ljude koji su sarađivali sa okupatorom. Ne sećam se da je Iko ikada posle Prvog svetskog rata na taj način odgovarao?
Vlada Arsić dugogodišnji je urednik i novinar u brojnim listovima i časopisima. Pisao je za Press, Ilustrovanu politiku, Politikin zabavnik, Nacionalnu reviju Srbije, reviju SAT Plus… Autor je i prvi urednik televizijske serije „Od zlata jabuka“. Autor je publicističke knjige Lopatanje đavola (2010) i romana Izgubljene u magli (2012), Armagedon (2014), Brodolom (2014) Noć arhangela (2016) i Kad zvona zaneme (2016). Zbirke priča: Neviđena Srbija i Priče uz ognjište. Roman Izgubljene u magli adaptiran je u radio-dramu koja je premijerno emitovana na Drugom programu Radio Beograda, 2015. godine. Sa romanima Brodolom, Kad zvona zaneme i posebno sa prošlogodišnjim hit izdanjem Osinje gnezdo postao je jedan od najčitanijih pisaca u Srbiji. Angažovan je kao predavač i saradnik u udruženjima „Dorotej“ i „Tijana Jurić”.
M. M. D.
