Kristina Radisavljević ima posao od kojeg prima platu, ali duborez, koji radi isključivo ručno, za nju predstavja posvećenost tradiciji koja se prenosi sa generacije na generaciju
Duborez je zanat s bogatom istorijom, poznat još od antičkih vremena. Kroz vekove, majstori ovog zanata su stvarali umetnička dela koja su ukrašavala crkve, hramove i domove širom sveta. Kristina Radisavljević iz Brezovice kod Vrnjačke Banje već 25 godina uspešno neguje umetnost duboreza, drevnog zanata koji se prenosi s generacije na generaciju. I ona je svoju strast prema izradi ikona i drvenih umetnina nasledila od oca, a danas ovu umetnost unapređuje i unosi u savremeni kontekst.
Za svoj hobi Kristina kaže da nije lak, ali da donosi veliko zadovoljstvo.
Ovu veštinu, koja zahteva izuzetnu preciznost i kreativnost, Kristina koristi za stvaranje raznovrsnih umetničkih dela – od lovačkih dasaka i satova, do medaljona i ikona. Čini se da nema toga što u drvetu Kristina ne zna da napravi.
– Duborez se može naučiti, ali je neophodan i talenat. Da bi se stvorio veran lik, potrebno je ne samo tehničko znanje već i umetnički dar. Moraš da znaš da odrediš dubinu lika, kako da izvedeš oči, nos, usta, što je kod mnogih teško. Mislim da je 90 odsto talenat, a 10 odsto upornost, volja i želja da se radi – objašnjava Kristina.
Od ovog hobija može lepo da se zaradi, jer su ručno rađene ikone sve traženije poslednjih godina, a posebno su popularni medaljoni koji se poklanjanju na svadbama i krštenjima.
Nedavno je za klijentkinju iz Australije odradila posao koji je zahtevao mesec i po dana posvećenog rada i izradu 150 medaljona Bogorodice i velike ikone.
– Bio je to danonoćni rad. Poslednjih godina ljudi sve češće poklanjanju ikone za slave, tako da posla ima dosta. Kako uradim ikonu, tako se proda. Ja sam i zaposlena, a ovo mi je prvenstveno hobi koji radim iz zadovljstva, a omogućava mi pristojnu dodatnu zaradu.
Iako se savremeni duborez često obavlja mašinama, Kristina insistira na ručnom radu, što njenim kreacijama daje jedinstven karakter i povezuje ih s vekovnom tradicijom. Da bi se na taj način uradila jedna ikona, u zavisnosti od veličine, potrebno je, pojašnjava nam naša sagovornica, do 20 dana:
– Sam proces izrade ikone traje. Prvo se radi pozadina, koju je potrebno lepo izravnati, zatim kreće obrada dletima i na kraju, kada se sve završi sa duborezom, ide bajcovanje. To je, zapravo, nijansiranje, process tokom kojeg izvlačim senke. Na samom kraju ide lakiranje, koje predstavlja zaštitu ikone.
Kristina duboreze radi u trešnjinom, orahovom, ali najviše u lipinom drvetu, koje porodica Radisavljević ima na svom imanju.
– Pošto imamo našu lipu, ona materijal za obradu ne mora da kupuje. To se u jesen poseče, trupci se odvezu u strugaru. Tamo se to sve izreže na daske određene debljine i onda se doveze kući gde se suši. Kada drvo bude dovoljno suvo, Kristina može da počne da ga koristi za rad – priča Kristinina svekrva, Radmila Radisavljević.
Kristina ne samo da čuva ovu drevnu veštinu, već se trudi i da inspiriše svoje najbliže. Kako je ona sve naučila od oca, a ima dva sina koji su nasledili umetnički dar, nada se da će oni nastaviti porodičnu tradiciju duboreza koji je više od zanata – most između prošlosti i sadašnjosti.
Zato možda Kristina Radisavljević jeste pravi primer kako strast i posvećenost mogu da transformišu hobi u uspešan preduzetnički poduhvat, čuvajući pritom svu lepotu umetničke tradicije koja traje vekovima.
A. Petrović
