„Naš narod kao da spava. A onda je dovoljno samo da se neko prihvati organizacije posla i ljudi priskoče i pomognu, pokaže se naše veliko srce“, kaže Nikola Bjeletić, koji je pokrenuo akciju saniranja kuće za sedmogodišnju devojčicu iz Samaila i njenu majku
Do pre sedam dana sedmogodišnja devojčica duge zlatne kose sa majkom je živela u brvnari u Samailima, drvenoj kući bez izolacije, bez vode, na podu od betona i pod krovom koji prokišnjava.
Za nedelju dana kućerak od 35 kvadrata će izgledati kao da ga je čarobnim štapićem dotakla ona dobra vila iz „Pepeljuge“: biće uvedena voda, izvedena kanalizacija, imaće kupatilo, novu elektroinstalaciju, zidove i tavanicu obložene knaufom, pločice, popravljen krov, na spoljnim zidovima termičku izolaciju, imaće nove kuhinjske elemente i frižider… Biće to skroman, ali komforan, lep i topao dom za devojčicu Ivanu i njenu mamu Mariju.
Kako i zašto su se njih dve našle u takvim životnim uslovima – tim pitanjima se nije zamajavao Nikola Bjeletić, zvani „Druga priča Kraljevo“, kao ni brojni njegovi prijatelji i znani i neznani ljudi koje je pokrenuo na humanitarnu akciju sanacije kuće. Ili kako se to nekada lepo i jednostavno govorilo – na mobu.
Kao desetine hiljada ljudi u Kraljevu i Srbiji Nikola je na portalu Telegraf.rs pročitao tekst o tome u kakvim uslovima žive Ivana i Marija Lešević u Samailima. Mnogi su pohrlili sa paketima pomoći u hrani, garderobi, i ostalim potrepštinama, a Nikoli i njegovom drugu Acu, zvanom „Doktor za zidove“, meta je bila kuća:
– Ima mnogo ljudi koji žive u teškim uslovima, ali ono što je u ovom slučaju uplašilo mene i mog druga Aca jeste pomisao da bi devojčica mogla da bude odvojena od majke i smeštena u neku hraniteljsku porodicu ili dom. Pomislili smo da bi sada kada je priča objavljena i izazvala veliku pažnju javnosti, socijalne službe mogle tako da reaguju, bilo da su i ranije znale za ovu situaciju, bilo da su tek sada saznali. I onda smo Aco i ja rešili da nešto moramo da preduzmemo, da moramo devojčici da obezbedimo kuću sa osnovnim komforom.
Nikola i Aco su obišli kuću 29. decembra, a ono što je usledilo zvuči gotovo neverovatno i budi ponos i sreću što oko nas ima toliko ljudi spremnih da pomognu.
Sutradan su poveli još nekoliko svojih drugara majstora različitih zanata da svako iz svoje oblasti sagleda koje radove bi trebalo obaviti i koliko kog materijala je potrebno. Oni čine okosnicu ekipe koja radi na kući. Kaže Nikola, kad su drugari napravili specifikaciju, bukvalno za četiri sata je obezbeđen sav materijal! Vredna ekipa je na kući provela poslednji dan stare i prve dane nove godine.
– Prvo smo neke firme mi pozvali i zatražili materijal, a kad se pročulo, ljudi su zvali i nudili pomoć: ko je imao vremena, taj je želeo da radi, drugi su pomogli u materijalu. Neke sam poznavao, neke ni sada ne poznajem: samo smo se čuli telefonom. Tako je jedan privrednik dao baš sve što je potrebno za kupatilo, drugi 10 kubika betona, treći stolariju, četvrti knauf i profile… pomogla su i pojedina javna preduzeća. Jedino ne prikupljamo novčanu pomoć, već samo ono što je vezano za kuću: materijal i radna snaga.
U dogovoru sa Nikolom u tekstu ne izdvajamo nijednu firmu koja je pomogla da ne bismo nekoga izostavili. Zato vam preporučujemo da posetite njegov FB profil Druga priča Kraljevo na kome svakog dana objavljuje zanimljive izveštaje o tome kako teku radovi, kao i sve pojedince i firme koji su pomogli. Nikola kaže da na kući ima još 3-4 dana rada, ali da će potrajati malo duže zato što je zima, pa se mora ostaviti vreme za sušenje maltera i betona da se Ivana i njena mama ne bi useljavale u vlažnu kuću.
„Zlatokosa“ i njena mama
Kad su počeli radovi, Ivana i Marija su privremeni smeštaj našle kod Marijinog strica. Nismo želeli da ih uznemiravamo, fotografišemo, navodimo na priču… Badnje veče je, neka ga provedu u miru i neka ih greje vatrica sreće što će se uskoro useliti u stabilnu, opremljenu kućicu.
Ipak, portal KRUG ovaj tekst ne bi objavio bez razgovora i dogovora sa Marijom Lešević, koja kaže da je presrećna, ali i da još uvek nije potpuno svesna da će se ćerka i ona uskoro useliti u skoro pa novu kuću:
– Kad su Nikola i Aco došli i rekli da će nam sanirati kuću, nisam mogla da verujem. Alal im vera i neka Bog poživi njih i sve njihove! Imaćemo kupatilo sa toplom vodom, već samo to je ogroman pomak za nas. Moja ćerka će imati skroman, ali lep i topao dom. Zahvalna sam svima koji pomažu: mojim prijateljima zahvaljujući kojima se saznalo za našu situaciju, zatim brojnim ljudima koji su donosili pomoć u hrani, slatkišima, garderobi, ljudima koji su dali materijal za kuću, onima koji rade na kući i, naravno, Nikoli i Acu koji su sve to organizovali – priča nam Marija, koja malo-malo, pa zasuzi, čas od tuge, čas od sreće.
Pričali smo i sa devojčicom Ivanom, koja je srećna što ju je ove godine posetilo čak nekoliko Deda Mrazeva:
– Dobila sam dosta lutaka i slatkiša. Radujem se novoj kući, da lepo sredimo sobu i da imamo kupatilo. Zahvaljujem svima koji nam pomažu – kaže nam Ivana, učenica prvog razreda. Na naše nimalo kreativno pitanje o omiljenim predmetima odgovara da najviše voli veronauku, pa onda engleski jezik i da bi volela da ima tablet, jer je to potrebno za školu.
I Ivana i Marija imaju izvesnih zdravstvenih problema, ali će se, kaže Marija, i sa tim lakše hvatati u koštac kad budu kretale iz čvrstog, toplog doma i budu znale da ih čeka njihov ušuškani kućerak.
Eh, ta organizacija…
Svaka životna situacija u kojoj se nađemo, bila lepa ili neprijatna, pravi smisao dobija tek kada iz nje nešto naučimo. Pitali smo Nikolu Bjeletića šta je on naučio iz ove?
– Znao sam da naš narod ima veliko i meko srce, a sada sam se i uverio. Ali, nekako, kao da spava, naši ljudi kao da su uljuljkani u svakodnevnici, nezainteresovani. A onda je dovoljno samo da neko prihvati na sebe organizaciju posla i oni priskoče i pomažu, naročito oni koji su stekli vredno radeći. Fali nam organizacija u svemu, pa i u humanitarnim akcijama.
Ovim tekstom želimo da iskažemo radost što će Ivana i njena mama Marija dobiti siguran krov nad glavom i što će imati adekvatno opremljenu kuću sa toplom vodom i kanalizacijom. Radosni smo i zbog činjenice da „još ima dobrih ljudi“, jer ih ima, nego šta! Prethodnih nedelja emitovana serija „Nečista krv“ podsetila nas je da Bora Stanković u više svojih dela govori o običaju darivanja, koji je u našem narodu bio izražen u dane posta i velikih praznika kao što su ovi u kojima smo sada.
U jevanđeoskoj priči „O strašnom sudu“ Hristos nas uči da ono što je učinjeno onima kojima je pomoć potrebna, Gospod prima kao učinjeno sebi: „I odgovarajući Car reći će im: Zaista vam kažem: kad učiniste jednome od ove moje najmanje braće, meni učiniste“ (Jevanđelje po Mateju: 40)
Radmila Vesković
Sve fotografije osim prve u tekstu: Druga priča Kraljevo
