Šta smo izgubili onda kada smo prestali da podrazumevamo ono što je nekada držalo porodicu, komšiluk i zajednicu na okupu?
Postoje stvari koje se ne izgovaraju – one se podrazumevaju.
Uzdah, pogled, tišina… govore dovoljno.
Postoje priče koje traže da budu izgovorene.
Znam, ništa se ne mora. I znam koliko danas smeta svaki imperativ. Ali baš zato što smo naučili da se ništa ne podrazumeva, pojavila se potreba da se neke stvari ponovo izgovore – jasno i bez zadrške.
Nekada su postojala ta „podrazumevanja“. Ne kao pravila, nego kao tihi dogovor društva sa samim sobom.
Podrazumevalo se da dete jede ono što je servirano.
Podrazumevalo se da kada dođu gosti, dete zna svoje mesto – ne iz poniženja, nego iz reda.
Podrazumevalo se da se uči, jer je to bio jedini „posao“ koji smo imali. Nagrada nije bila svakodnevna, ali je imala smisao – letovanje, zimovanje, nove patike, ploče.
O vremenu povratka kući nije se pregovaralo, u vazduhu se osećalo. Podrazumevalo se.
Zajednica je bila okvir u kojem si znao gde pripadaš.
Poštovala se porodica.
Poštovalo se kumstvo.
Na slavu se nije zvalo — dolazilo se.
Slava je bila kolač, žito i vino, a sve ostalo nije moralo biti.
Nije bilo mnogo novca, ali bilo je dovoljno da se čovek nahrani i da zna gde pripada. I to je bilo dovoljno.
Sve to, i još mnogo toga, podrazumevalo se. Bez objašnjenja. Bez rasprave.
I sada se pitam, da li je u tom podrazumevanju bilo nečeg pogrešnog?
Jer, iz tog „podrazumevanja“ izašli su ljudi koji su znali da rade, koji su umeli da budu roditelji i da bez dobrog komšije nema ni mira ni sreće.
A onda smo počeli da sumnjamo u vlastite temelje. Poverovali smo da su tuđe vrednosti veće od naših. Počeli smo učiti da se ništa ne podrazumeva i u tom procesu izgubili i ono što je imalo smisla. Usvajali smo obrasce koji nam nisu pripadali, prihvatali merila koja nismo razumeli, i pokoravali se sistemima koji nas nisu gradili.
Kao da smo zaboravili reči iz Poslanice apostola Pavla 7,23: „Kupljeni ste skupo; ne budite robovi ljudima.“
I jesmo postali robovi tuđih očekivanja, tuđih narativa, tuđih definicija „ispravnog života“.
Danas se „teorije zavere“ olako odbacuju, ali vreme pokazuje da se iza mnogih od njih krije nešto mnogo ozbiljnije – tiha promena vrednosti, postepeno brisanje granica između bitnog i nebitnog i razgradnja onoga što je nekada držalo društvo na okupu, porodica i autoriteti.
Nismo ni primetili kada se to desilo.
Samo smo se jednog dana probudili u svetu u kojem se sve objašnjava, a ništa se više ne oseća. Nametnut nam je narativ o patrijarhatu kao jedinom krivcu, a istina je mnogo složenija. U vremenu koje pamtim, nije bilo savršeno ali je bilo jasno. Znalo se ko šta nosi, ko za šta odgovara i gde su granice.
Danas granice više ne postoje ili ih se stidimo. I zato me ne čudi što mlađe generacije znaju mnogo, a razumeju tako malo. Znanje bez temelja nije znanje, to je buka.
Jutros gledam medije, društvene mreže – 1. maj. Roštilji, pesma, smeh, slike za društvene mreže. I sve je to lepo, ali se pitam, šta zapravo slavimo? Prvi maj nije bio samo dan odmora, podsetnik je na borbu, na dostojanstvo rada. Na vrednost čoveka koji radi. Jeli smo pasulj, ne zato što nismo imali više, nego zato što je to bio simbol.
Danas, u vremenu krize, zadužujemo se da bismo izgledali srećnije nego što jesmo. Zapamtite, „da bi izgledali”, da bi sakupili lajkove, da bi nam se divili?!
Možda smo izgubili meru? Možda smo, u želji da budemo moderni, postali prazni? Možda smo zamenili vrednosti za utiske, a suštinu za prikaz. I zato danas više ništa nije sigurno, ni odnosi, ni autoriteti, ni istine. Sve je podložno tumačenju. Sve je stvar izbora. A tamo gde je sve izbor, ništa više nema težinu.
Zato ne govorim iz nostalgije.
Ne želim povratak u prošlost. Govorim iz potrebe da sačuvamo ono što je vredelo, da prepoznamo gde smo pogrešili i da se vratimo sebi. Ne svemu što je bilo, nego onome što je imalo smisla jer bez tog „podrazumevanja“ ostajemo bez oslonca. Bez mere. Bez pravca.
Vratimo podrazumevanja u društvo.
I možda zato na kraju ostaje taj stari refren, pesma otpora, dostojanstva i nepristajanja – podsetnik da čovek može izgubiti mnogo, ali ne sme izgubiti sebe.
Ay, Carmela.
piše Marijana Šećibović
