Njegov grob daleko je od Srbije: pokopan je na vojničkom groblju u gradu Taragoni zbog zasluga u Španskom građanskom ratu (trajao od 1936. do 1939. godine), a ova zemlja posthumno mu je dodelila republikanski orden za pokazanu hrabrost
Španski građanski rat koji je trajao tri godine (od 1936. do 1939. godine) za mnoge predstavlja svojevrsnu uvertiru u pakao Drugog svetskog rata. Premda je rat počeo kao pobuna konzervativnog dela španskog društva predvođenih Franciskom Frankom i njegovim fanatizovanim „falangistima“ protiv legitimne Vlade Narodnog fronta, koalicije sastavljene od raznorodnih političkih grupa (socijalisti, komunisti, anarhisti, brojni sindikati i tako dalje), vrlo brzo su se u sukob umešale i druge zainteresovane strane, pre svega Nemačka i Italija, koje su pružile svu raspoloživu pomoć pobunjenicima. Ostale države, tzv. demokratskog sveta smatrale su da je građanski rat u Španiji unutrašnja stvar samih Španaca i, makar deklarativno, nisu se mešale u sukob. Na strani Vlade Narodnog fronta bili su jedino Sovjetski Savez i Meksiko, koji su pomagali, naročito Sovjeti, u skladu sa svojim interesima. Mešanjem Nemačke i Italije postalo je jasno da se u Španiji ne vodi borba između samih Španaca, već između dva suprostavljena koncepta društva – biralo se između slobode i ropstva. U vezi sa tim, hiljade, mahom mladih momaka i devojaka, iz više od 40 zemalja sveta pohrlilo je u Španiju kako bi se kao dobrovoljci priključili borbi onog dela španskog naroda koji se suprostavljao reakcionarnim snagama, kako se to nekada govorilo. U toj masi, blizu 1.700 njih bilo je poreklom iz tadašnje Jugoslavije, od kojih je bar polovina ostavila svoje kosti širom Španije. Jedan od tih mladih revolucionara bio je i Miroslav Miro Čukulić iz Kraljeva.
„I ti, draga majko, nemoj reći zašto da baš ja stavljam svoj život u opasnost, da je rat za mene teška stvar. Reci i sama da li je bolje umreti lagano, pored malog i nesigurnog komada hleba, ponižen i mučen, ili u jednoj časnoj borbi sa oružjem u ruci, tamaneći čuvare pljačke i razbojništva. Ja znam da si ti uvek imala jaka osećanja za pravdom, da ćeš sigurno odobriti moj postupak i da ćeš me pozdraviti kao pravog borca za istinu i slobodu.
Ovde u Španiji, svetim se majko, za svoje patnje – za tvoj mučni život.“
Ovako je Miro pisao svojim roditeljima u podužem pismu koje je uputio 1937. godine u trenucima predaha između dve borbe, tokom boravka u bolnici gde je lečio rane, odakle je vrlo brzo „dezertirao“ kako bi nastavio borbu na frontu.
Miro Čukulić je rođen 1910. godine u Pivnici, rano se zaposlio kao trgovački službenik kako bi pomogao svojim roditeljima. Kao mladi radnik zainteresovao se, ubrzo postao član KPJ u Kraljevu i nastavio je borbu za radnička prava. Upravo ga je ta borba i odvela u daleku Španiju, u junu 1937. godine. Nije poznato na koji je način otišao tamo, ali pretpostavka je da je uspeo da se „provuče“ poput stotina drugih koji su imali istu želju poput njega.
Po dolasku u Španiju postao je član bataljona „Dimitrov“, sa činom kaplara. Zajedno sa drugim članovima ovog bataljona borio se širom Španije, a jedno vreme je radio kao telefonista kada je bio zadužen za evakuaciju stanovništva grada Belčite. Tom prilikom su stanovnicima stavljeni na raspolaganje kamioni, u prvom redu za evakuaciju dece. Osim što se pokazao kao dobar borac, Miro je bio omiljen u svojoj četi, jer je bio vesele naravi i uvek spreman za šalu. A umeo je i da zasvira svoju violinu i na taj način pomogne svojim drugovima da makar na trenutak zaborave na užase rata.
Nažalost, Mirova španska epopeja završila se tužno. Naime, prilikom velike ofanzive falangista na reku Ebar, Miro je zadobio ranu u predelu lica, zbog koje je vrlo brzo preminuo. Zbog njegovih zasluga, Španska republikanska vlada mu je dodelila čin kapetana i posthumno mu je dodelila orden republikanske Španije za pokazanu hrabrost. Pokopan je na vojničkom groblju u gradu Taragoni.
Vojkan Trifunović
