Žrtve ostaju i dalje bezimene i nedorečene, mesta stradanja neuređena, godišnjice obeležavanja nedefinisane i neodgovarajuće, tumačenje njihovog stradanja neadekvatno…
Sećanje je povremeni i trenutni akt buđenja, raznovrsnih memorija – osećanja i nešto što je najčešće iznenadno i slučajno. Spojeno s kulturom, pogotovu jedne bolne – ozbiljne, a skrajnute i zaboravljene teme, kao što su žrtve rata, neprimereno je i promašeno. Setimo se u životu svega i svačega. Nešto od toga sačuvamo, nešto ponovo zaboravimo do nekog novog momenta-trenutka.
Danas su žrtve pojam veoma porodičnog širokog spektra koji se svakodnevno širi: od zlostavljanja, školskog nasilja, uličnog, ugroženih manjinskih prava do žrtava politike, neodgovorne vlasti, ratova…
Pojam kultura sećanja u kontekstu negovanja sećanja na žrtve stradale u planiranim bezumnim ratnim zločinima, u cilju istrebljenja jednog naroda, na primeru Srba, je neodgovarajući i nedovoljan pokušaj. Jevreji su pojam kultura sećanja prvi definisali, vezali za holokaust koji je sinonim stradanja Jevreja i prihvaćen u celom svetu.
Posle raspada Jugoslavije i propasti ideje bratstva i jedinstva, Srbi su se baš setili svojih žrtava, žrtava svesno zaboravljenih, skrajnutih, ugrađenih u temelj države armiran spletom bratstva i jedinstva. Počeše da ih izvlače, po potrebi, iz temelja propale države, nevoljno, ne znajući šta da rade sa njima. Trebalo ih je osloboditi od ideologije, ali kako se odreći ideologije kada se od nje dobro živelo? Trebalo ih je vratiti potomcima, narodu ali kako i kome prepustiti kontrolu obeležavanja godišnjica, uređenja mesta stradanja? Trebalo ih je vratiti veri, pravoslavlju, crkvi, sveštenicima, ali zar nisu do juče bili neprijatelji naroda? I trebalo je… trebalo… mnogo toga na pravi način, konkretno učiniti, promeniti, da bi žrtve dobile svoje mesto spokoja i počivanja u miru.
Umesto toga, pojavio se čarobni pojam, kultura sećanja. Ispuni usta svima onima koji je trebalo da urade i omoguće žrtvama dostojno počivanje u miru, puno poštovanja i pijeteta. Odjednom, poče horsko ponavljanje: „Kultura sećanja, kultura sećanja, kultura sećanja!“, koje, verujem, najbolnije odzvanja u grobovima žrtava. Jer koliko „in“ i kulturno zvučalo onima koji izgovaraju, pokopanima i potomcima – ne znači ništa.
Ovako izraženo poštovanje i rešavanje problema žrtava ni na koji način ne rešava bolnu temu. Naprotiv. Kultura sećanja postaje paravan, zaklon za novi zaborav. Upotrebom, izgovaranjem i stalnim ponavljanjem pojma kultura sećanja, njihovi akteri, posebno političari, misle da su na najbolji način apsolvirali i završili odnos prema žrtvama. I tako – iz godine u godinu, od potrebe do potrebe. A žrtve ostaju i dalje bezimene i nedorečene, mesta stradanja neuređena, godišnjice obeležavanja nedefinisane i neodgovarajuće, tumačenje njihovog stradanja neadekvatno.
Umesto kulture sećanja mi treba žrtve da pamtimo, da negujemo znanje o njima, da ih osvetlimo novim naraštajima, da im vratimo izvorno značenje žrtve, da ih nikada ne zaboravimo. A ne da ih se setimo, najčešće prema potrebi. Pamtimo ih da se ne bi nikada ponovilo.
Primer Kraljeva je očigledan primer i potvrda ovog razmišljanja.
U Kraljevu se uoči svakog 14. oktobra setimo žrtava nemačke krvave odmazde po kvoti 100 Srba za ubijenog i 50 za ranjenog Nemca.
U Kraljevu se uopšte ne sećamo oko 500 žrtava nemačko-bugarske kazne izvršene, u najvećem broju, 28. juna 1943.
U Kraljevu se ne sećamo oko 600 žrtava nemačke odmazde izvršene na Aerodromu 1943. godine.
U Kraljevu se ne sećamo, za sada oko 400 žrtava komunističkih zločina, likvidacija bez suđenja izvršenih na lokacijama pored Ibra: bunar, nemački bunker i rovovi, Popov potok na Ratarskom imanju, Nemačko groblje, ciglana Spasoja Đakovića u Sijaćem polju.
Kultura sećanja postoji i u Kraljevu, ali mi ne znamo, ne pamtimo, ne bojimo se.
Dragan Drašković
