Svetlana iz „Mostarskih kiša“ (ni)je postojala

U okviru serijala „Vazduh za pevanje” održan je program u kojem su pesnik Pero Zubac i njegov sin, kantautor Miloš Zubac, sa publikom podelili priče o Perovom druženju sa Mikom Antićem i mnoge druge dogodovštine, stihove i melodije

U dvorištu Francuske kuće okupio se veliki broj ljubitelja poezije i poštovalaca jednog od naših najznamenitijih pesnika. Prisutnima se najpre obratio pomoćnik gradonačelnika za kulturne manifestacije i pesnik Miloš Milišić kazujući stihove pesme „Mostarske kiše”, jedne od najlepših pesama na srpskom jeziku.

Kako ovaj serijal nosi naziv po stihovima Nikite Staneskua, jednog od najznačajnijih rumunskih pesnika dvadesetog veka i velikog prijatelja Pera Zupca, Miloš Zubac je otvorio program njegovom „Tužnom ljubavnom pesmom”.

U nastavku je Pero govorio o Miroslavu Miki Antiću prepričavajući brojne zanimljivosti iz perioda njihovog prijateljstva i čitajući njemu posvećene pesme, dok je Miloš Mikine pesme pevao i svirao na gitari.

Antić je bio moj brat po svemu, moj štit, moj kosmički kišobran. Ničega se nisam plašio za tih sedamnaest godina neprekidnih putovanja, druženja s njim. Bio je čovek od zvezda,  prozorljiv, video unapred, znao da misli unatrag, da se seća vremena u kome nije živeo.

Bilo je reči i o „Mostarskim kišama”, o Svetlani koja nikada nije postojala, kao i o Perovoj najvećoj ljubavi – supruzi Dragani.

Pre desetak godina sam objasnio šta je priča „Mostarskih kiša”, da Svetlana nikad nije postojala. Ne znam zašto sam to ime napisao, možda zbog Andrićevih tekstova o Mostaru u kojima kaže da ga je uvek budila čudesna svetlost. To biće, Svetlanu, sam napravio od četiri devojčice koje sam do tada voleo. Bile su to platonske ljubavi, sve do četvrte, koja je ključna. To je Miloševa majka Dragana. Ona je bila pobožna. Njen deda je bio školovani protojerej stavrofor. Tada su retko sveštenici bili fakultetski obrazovani. Njenu pobožnost je prihvatila cela porodica. Često se dopisivala sa igumanijom Jelenom iz Žiče. Poslednjih godina svog života boravila je više puta u Žiči, pa smo po dolasku u Kraljevo prvo posetili manastir.

Miloš je ispričao priču o monasima koji su izbegli od Turaka iz Žiče na Frušku Goru i tamo podigli manastir, o čemu je napisao i pesmu koju je predstavio publici. Govorio je i o lepoti lirskih pesama sa Kosova i Metohije, o divnim starim zaboravljenim rečima. Kada se susreo sa jednom prizrenskom starom knjigom, rešio je da snimi CD sa deset pesama.

Na kraju programa pričali su o Dušku Trifunoviću čija je rukopisna zaostavština ostala  Zupcu.

Ovo divno emotivno veče Pero je završiokazivanjem Duškove pesme „Šta bi dao da si na mom mestu”.

tekst i fotografije: Kulturni centar “Ribnica”

Ostavite komentar

E-mail adresa se ne objavljuje. Obavezna polja *