Lični stav čitaoca: Zašto mislim da je Kraljevo zaboravljen grad

Kao rođenog Kraljevčanina, koji prilično pamti, a rođen sam 1940. godine, mnogo me pogađa stagnacija našeg grada. A kad sam video da se u Deklaraciji ne pominje Kraljevo, nisam mogao da otrpim, već sam morao nekako da reagujem i zato vam šaljem ovaj tekst“, napisao je u pismu redakciji Kruga naš čitalac Petar Ž. Terzić uz molbu da njegov tekst objavimo, što i činimo:

Priroda ponekad obdari neko mesto da se samo poželeti može. Na uzdignutom platou iznad dve reke, Ibra i Ribnice, zaštićeno od poplava i u neposrednoj blizini treće reke, Zapadne Morave. Sa juga ga štite planine Goč, Stolovi i Troglav. Tu su i banje, Mataruška i Bogutovačka, kao i manastiri Žiča i Studenica.

Priroda je učinila mnogo da to mesto bude privlačno za život, ali kao da su ljudi to prilično kasno primetili. Dok su ostala mesta u neposrednoj okolini sa više vekova postojanja, ovo mesto tek u devetnaestom veku počinje postepeno da se razvija i sa mladom kraljevinom menja naziv u Kraljevo. Nagli razvoj Kraljeva počinje prolaskom železnice dolinama Zapadne Morave, Gruže i Ibra. Nove trase Stalać – Kraljevo – Čačak sa vezom za Sarajevo i Lapovo – Kraljevo – Skoplje i dalje za Solun donose novi prosperitet. Otvaraju se u Kraljevu Fabrika aviona i železnička radionica za popravku vagona koja prerasta u Fabriku vagona. Posle drugog svetskog rata otvara se fabrika vatrostalnog materijala – Magnohrom i drugi manji pogoni: Fabrika kiseonika Goč,  Mlekara Kraljevo i dr. Društveni i sportski život  dostižu zavidan nivo. Košarkaši i odbojkaši. ponikli u kraljevačkim klubovima, igraju sa zavidnim uspesima u najboljim ligama Evrope i sveta.

Onda dolaze devedesete godine sa raspadom države, enormnom inflacijom i sankcijama i dolazi do pada u svim oblastima.

Godine 2000. dolaze petooktobarske promene od kojih se mnogo očekivalo, donose povratak u kapitalizam sa pričom da će novi vlasnici više voditi računa, jer to je sad njihova imovina. U Kraljevu se prvo prodaju Fabrika kiseonika i Mlekara i prvo razočarenje. Od očekivanog prosperiteta nema ništa, fabrika kiseonika i mlekara prestaju da rade da ne bi novim vlasnicima pravili konkurenciju njihovim postojećim pogonima. To što nestručni i neodgovorni ljudi mogu da urade, to priroda ne može godinama da ispravi. Fabrika vagona i Magnohrom nastavljaju da tavore sve dok i oni nisu zatvoreni.

Ulaskom profesionalizma u sport, prateći tendenciju privrede u gradu, kraljevački klubovi padaju sve niže i niže. Sada se takmiče u „š“ ligama i to bez nekog većeg uspeha. Onda 2010. Kraljevo pogađa prilično jak zemljotres što rukovodećim ljudima u zemlji služi kao opravdanje:

„Mi hoćemo da dovedemo investitore u Kraljevo, ali oni čim čuju za zemljotres odmah odustanu!“ (Bože, kako iz Japana gde su zemljotresi neuporedivo češći ne pobegoše investitori?) I tako, malo po malo, Kraljevo se sve ređe pominje i polako pada u zaborav.

          I tamo gde je priroda prosto nacrtala da tu bude neki centar, Kraljevo nikako ne uspeva da realizuje. Već pomenuti nestručni i nedobronamerni ljudi, ali koji donose odluke, ne dozvoliše da Kraljevo bude jedan od telekomunikacionih centara. Iako kroz njega sa sve četiri strane sveta prolaze mnogi telekomunikacioni kablovi, kao i radio relejne veze. Svojevremeno je njima prolazilo više od 1.000 međunarodnih telefonskih kanala na relaciji Zapadna Evropa – Bliski istok, zatim je tu bio centar sa rezervnim pravcima koji je obebeđivao neprekidnost saobraćaja usled kvara na bilo kom kablu na polovini bivše nam države. Ništa od toga nije bilo dovoljno da Kraljevo bude jedan od telekomunikacionih centara, već je odlučeno da to bude mesto kroz koje prolazi jedan jedini kabl.

Slične stvari su se dešavale i u putnoj privredi, finansijskim tokovima i drugim oblastima. I tako, sve na štetu Kraljeva i ono počinje da pada u zaborav. Da ne bi sve bilo totalno providno Kraljevo dobija „Leoni“ gde se „upliću“ kablovi za autoindustriju sa projektovanih 6.000 radnih mesta! Taj broj nije nikada dostignut, niti će, jer mnogi koji su probali i osetili uslove rada i videli novac koji su primili za taj rad – jednostavno su prihvatili filozofiju grafita: „Bolje je džabe sedeti nego džabe raditi“. I što je još gore, oni se više ne vode kao lica koja traže posao.

          Čašu zaborava prelila je tačka 34. „Deklaracije o zaštiti nacionalnih i političkih prava i zajedničkoj budućnosti srpskog naroda“ proglašena na Svesrpskom saboru 8. juna ove godine. Ako mi, sadašnji stanovnici Kraljeva, snosimo deo krivice za stanje u kome se Kraljevo sada nalazi, kakvu to krivicu imaju stanovnici Kraljeva, nevini, a streljani oktobra 1941. da ih nema među 18 „logora, masovnih stratišta i gubilišta“  koje Deklaracija spominje, njih 2.255 (podatak Vikipedija) koji su ubijeni da bi nemačka vojna sila demonstrirala svoju doktrinu „Za svakog ubijenog Nemca streljati 100 Srba!“

Oni koji je, svojevremeno, odavno trebalo da imenom i prezimenom popišu sve žtrve tog krvavog masakra nisu obavili svoj posao. A ovi sada, idu dalje, pa njih 2.255 (ili možda i više, jer je ozbiljniji rad na tome počeo pedesetak godina kasnije, kada mnogi svedoci nisu bili živi) nevinih žrtava „zaboravljaju“ da ih makar kao devetnaeste pomenu u Deklaraciji. Pomenutih četiri – pet mesta nisu imali ukupno stanovnika koliko je u pet – šest dana oktobra 1941 steljano u Kraljevu. Neka mi bude oprošteno što sam upoređivao žrtve, jer je i jedna jedina nevina žrtva dostojna poštovanja. Moj greh je neuporedivo manji od onih koji su „zaboravili“ da u tački 34. spomenu Kraljevo.  I onda zaborav po zaborav i Kraljevo postaje zaboravljen grad.

          Da nije kako jeste, o ovome bi lokalna vlast trebalo da digne glas i to toliko jako da svi čuju, a naročito oni koji su navikli da čuju samo sebe. Ili što bi bilo još korisnije, lokalna vlast morala bi da bude u toku svih dešavanja vezanih za Kraljevo i da pravovremeno reaguje. Dok sami Kraljevčani ne budu digli glas u odbranu svojih tekovina i sećanja – ne može se očekivati za Kraljevo ništa bolje.

          Petar Ž. Terzić

         Kraljevo