O tome kako je učiteljica verovatno predodredila njegov životni put, o nezaboravnom detinjstvu, roditeljima koji su decu učili ličnom primerom, druženju sa Duškom Radovićem i o tome zašto smatra da odrasli nisu dorasli deci, za portal Krug govorio je jedan od najznačajnijih srpskih pisaca za decu
Rođen je na Zlatiboru, u selu Ljubiš koje je tada bilo bez struje, bez asfalta i plastike, i – kako sam voli da kaže, među jabukama i bukvama, među vukovima i vetruškama, među pametnim ljudima i u najpametnijem vazduhu, najlekovitijoj vodi, među sebi ravnim drugarima, među teškim, ali plemenitim poslovima… Ljubivoje Ršumović Ršum baš danas slavi svoj 83. rođendan, piše knjige i objašnjava mladim ljudima (tako zove decu) gde živimo i šta radimo, „šta sanjamo i šta nam se događa“. Za portal Krug govorio je sredinom juna, tokom gostovanja u kraljevačkoj Biblioteci, kada smo mu „ukrali“ pola sata slobodnog vremena. Odmah smo ga pitali – kako je sačuvao dete u sebi?
– To je jedan sasvim prirodan proces. Znate, ono što mladi čovek do treće godine uspe da učita u neku svoju malu memoriju – to ostaje za ceo život. I Vladeta Jerotić je govorio da se ličnost čoveka formira do treće godine, ali ima i drugih mislioca koji smatraju da je detinjstvo – roditelj čovekove ličnosti. Detinjstvom oni nazivaju period do punoletstva. Čak je jedan od najvećih svetskih književnika Sent Egziperi, koji je napisao Malog princa govorio: „Ja doolazim iz detinjstva, tamo je moj zavičaj!“ I ja se, na neki način, držim takvih razmišljanja u svemu što pišem. Ne moraju mladi ljudi odmah da razumeju sve što im se govori, sve što pročitaju ako je to što oni čitaju, gledaju ili što zapažaju – u skladu sa nekim osnovnim normalna ponašanja. U tom slučaju sve to trajno ostaje u čoveku. Duško Radović je na pitanje jedne novinarke kako se piše za decu, izgovorio: „Pisati za decu je kao pisati za odrasle, samo mnogo bolje!“ – podsetio je Ršumović.
Pogledajte VIDEO emisiju:
To „samo mnogo bolje“, kaže popularni Ršum, sadrži u sebi mnogo mudrosti, zato što deca vole priču, humor, obrt, lepu rečenicu:
– I zato je vrlo važno dobre pisce čitati deci i preporučivati dobre pisce mladim ljudima da čitaju, ne samo imena iz naše, nego i iz svetske literature. Naravno, sve se to sada pomalo gubi u ekspanziji elektronskih čudesa. Ja sam, međutim, siguran da knjigu ne mogu da pobede maloletni kompjuter, tablet ili maloletni iPhone i tako dalje.. Mislim, sve to su igračke, a knjiga, u najvećem broju slučajeva, nije igračka. Čak i kada nam izgleda kao igračka, knjiga nije igračka, jer je ona kao neki kovčežić u kome se nalaze dragocene stvari. Zato taj kovčežić, na onoga ko drži knjigu u ruci, deluje ilustracijama i sadržinom kao tajna, a tajna se otkriva čitanjem i ne može se porediti sa elektronskim tekstovima koji su ponekad u šiframa i teško razumljivi.
Vlasnik bajkovitih brkova koji je stihovima i televizijskim pojavljivanjima obeležio detinjstvo mnogih generacija – pesnik, voditelj i prozaista Ljubivoje Ršumović uticao je na „male ljude” verovatno više nego bilo koji lik iz bajke – baš zato što je stvaran.
Kad on poručuje roditeljima da je od fantastičnog sveta čitanja deci, čak važnije „ne prekidati ih u igri” – morate mu verovati. Imperativ igre je, tvrdi Ršum – simulacija ozbiljnog života i zato decu dok se igraju ne treba prekidati, jer su u igri – najslobodnija:
– Deca su, i ona ranije, iz mog detinjstva, i ova sada, a mi imamo u porodici i tinejdžere, i ona najmlađe, jednostavno – radoznala. Ona, u naporu da objasne ili da shvate svet odraslih često, naravno, čine i neke nestašluke koje odrasli onda moraju da razumeju. Odrasli bi trebalo te nestašluke da pripišu dobu kada su mladi ljudi zaista u nekoj najžešćoj životnoj potrebi da shvate svet oko sebe i da razumeju šta se događa, ne samo u svetu, nego i među ljudima i tako dalje… Teško je davati recept kako se treba ponašati prema deci da bi deca bila pametna, poslušna, dobra. I dalje pripadam onoj vrsti ljudi, pa i pesnika koji smatraju da se ličnim primerom deca najbolje vaspitavaju. Eto, da pre više od sedam i po decenija nije u moj rodni Ljubiš došla Milica Vođević, učiteljica koja je tada imala svega 18 godina i koja je tako uspostavila sa nama učenicima drugarski odnos da je više ličila na našu sestru nego na našu učiteljicu, možda bih bih život proveo kao neki specijalista internista, pošto je moj deda želeo da studiram medicinu. Učiteljica Milica je razumela sve naše potrebe, i eto jedan čovek koji je slučajno raspoređen – odredio je moj život. Ona je tada bila mlada učiteljica, a niko sem nje nije hteo da dođe u Murtenici i Ljubiš, Bogu iza leđa, gde nije bilo puta, telefona, radija.. Ničega nije bilo, a opet – ono čega je najviše bilo – i što smo mi najviše koristili, bili su sloboda, druženje sa životinjama druženje sa prirodom, sa roditeljima, praćenje onoga što roditelji rade. Kad je, recimo, naš otac pravio sušaru za šljive, moj mlađi brat i ja počeli smo da pravimo jednu malu sušaru.
– Otac je, dakle – nastavlja Ršum – pravio sušaru za 200 kilograma šljiva, a mi – za tri kilograma. Kada je otac video šta mi radimo i da, ustvari, kopiramo ono što on radi, počeo je da nam pomaže u tome. Kad je on založio vatru, založili smo i mi u našoj „mješani“ (tako se zvala ta sušara). Kad je on završio sušenje šljiva, završili bismo sušenje i mi. Ljudima u selu takav odnos prema deci bio je pomalo čudan, čak su pomalo ismevali sve. Brat i ja imali smo po 13 i 14 godina, kada nam je otac napravio malo kosište i malu kosu, da sa njim idemo da kosimo livadu. Iduće godine otac meni pravi novu kosu, a bratu koji je mlađi ostaje moja kosa. Ljudi su se, smejući govorili: „Dokon Mihajlo, pa pravi deci igračke““ Međutim ubrzo smo nas dvojica zajedno sa ocem mogli da pokosimo svih pet naših livada, za dva-tri dana. Onda je ujak lepo primetio: „Nije Mihajlo blesav, on je napravio sebi odmenu, da mu pomažu u poslovima“. Tako je, ustvari, i bilo.
Pomenuli ste svoju učiteljicu, a da li može da se kaže kako – da nije bilo Duška Radovića, i možda ne biste pisali za decu?
– To može da se kaže, naravno, zato što je istina. Nisam znao ko je Duško Radović, ali je on, kad smo se upoznali, poželeo da jednu moju zbirku pesama (koja nije pisana za decu, ali je govorila o raznim životinjama, biljkama i tako dalje) objavi na u svojoj emisiji na radiju. Pitao sam ga u kojoj emisiji, on odgovara: „U jednoj emisiji za decu!“ Bila je to, naravno, emisija „Beograde, dobro jutro“ na Studiju B, ali ja, maltene, ljutito kažem kako ja ne pišem za decu. Duško Radović mi na to kaže: „Ti i ne znaš za koga pišeš!“ Ta njegova rečenica do danas je, na neki način, moja vodilja. Ja ne vodim računa za koga pišem. Ustvari, pišem za sebe, jer sam ubeđen da ono što napišem i meni se dopadne, mora i drugome da se dopadne, bilo deci, bilo odraslima.
Na primedbu da u Narodnoj biblioteci „Stefan Prvovenčani“ u Kraljevu odavno nije bilo programa tako divno ispunjenog grajom brojne dece koja su došla u velikom broju i divno se zabavila i da je delovalo da i on uživa „za sve pare“, kao da ne gazi devetu deceniju, Ršum je podsetio da to druženje sa „mladim ljudima“ traje duže od šest decenija što dovoljno govori o obostranoj vezi njega kao stvaraoca sa decom.
– Deca ne moraju u to sam ubeđen, sve odmah da razumeju. Zato sam i odrecitovao na sammo početku pesmu: „Iza jednog ugla neki đavo čuči, neka muka čeka da čoveka muči…“, jer deca treba da znaju da je život takav kakav je, i da nas čeka i ovo, i ono, i radost. i tuga.
Tokom ekoloških protesta mnogi su koristili jednu Vašu pesmu da opomenu kako prema prirodi moramo da se odnosimo mnogo bolje. I danas ste spominjali kako su Maori na Novom Zelandu tražili da reka dobije status živog bića. Kako mi to ne umemo?
– Da se ja pitam, umeli bismo, ali imamo mi neko Ministarstvo za ekologiju i za razne druge stvari. To su ljudi koji se ne mešaju svoj posao uopšte.
Da li izgleda kao da radimo sve suprotno od onoga što bi trebalo u odnosu prema prirodi?
– Ne bih bio tako rigorozan. Mislim da su oni (vlast) dobronamerni, ali su nestručni. Veliki je problem što sada Srbijom vladaju nestručni ljudi.
Kako ste vi u svojim pesmama poručivali da priroda treba da se čuva?
– Ne mogu sada da se setim svih svojih pesama koje su ekološke… (smeh)
Mnoge ste poruke odraslima poslali kroz pesme za decu. Tokom ekoloških protesta podsećali su nas na onu koja počinje stihovima „Domovina se brani rekom i ribom u vodi i visokom tankom smrekom što raste u slobodi…“
– Da, „Domovina“ je jedna od prvih takvih mojih, ako hoćete, ekoloških pesama. Ona je nekada bila u bukvaru, odmah na početku, sa jedne strane, a s druge strane nalazila se Titova slika. Pesma dalje kaže „Domovina se brani lepotom…“, a oni su verovatno mislili da se brani Titovom lepotom, a ne „pčelom na cvetu“.
Šta nam fali da budemo bolji?
– Fali nam pameti! To je najosnovnije, a pamet se zapravo stiče i razvija upravo u tome kako se ponašamo prema svojoj okolini. A sada se ponašamo bahato i ne znam koju pogrdnu reč da nađem da opišem kako, kad izađem u Beogradu na ulicu moram da gledam „preda se“ da ne bih zgazio u govno pseće, koje ću posle u kuću da unesem. Tako je u svakoj ulici beogradskoj i zato često jedva čekam da bežim iz Beograda. Srećom imam gde da pobegnem, u svoj Ljubiš.
Tako se u Ljubišu, gde je i počela, zaokružuje Ršumova životna priča. Ljubvoje Ršumović član je Komisije za preporod sela, koja je osnovana da unapredi selo i poboljša natalitet, borbom protiv bele kuge i protiv sve češćih odlazaka u inostranstvo. Za kraj, utešno kaže da je priroda na našoj strani, zaumno svesna da ni njoj nema opstanka, ako mi ne opstanemo, ali da je neophodno da sva deca nose u sebi srećno odrastanje kao Božiji blagoslov! To su sve “fazoni i fore” Ršuma koji ne deli ljude na decu i odrasle:
“Sve su to ljudi, samo su jedni mali, a drugi malo veći. A što se pameti i inteligencije tiče, često su ovi mali pametniji i inteligentniji. Tako sam smislio poslovicu: Odrasli nisu dorasli deci!”
Više od 90 knjiga koje je napisao i više od 600 emisija u čijem je stvaranju učestvovao – razlog su da kažete da i ove reči pesnika imaju svoju težinu.
Razgovarala M. M. Dabić
*Ovaj tekst deo je projekta sufinansiranog od strane European Endowment for Deomcracy. Stavovi iskazani u ovom medjskom sadržaju predstavljaju stavove autora i sagovornika, a ne Fondacije
