Knjiga „Reči su senke dela“ Duška Lopandića prati razvoj diplomatije od 15. do 20 veka kroz biografije ličnosti koje su obeležile diplomatske odnose u ovom periodu
Na međunarodne odnose od 15. do 20. veka uticale su brojne diplomate od kojih su mnogi danas nepoznati, a mnogi su ostali upamćeni po nekim svojim drugim profesijama. Neke od njih otkriva nam Duško Lopandić, diplomata i doktor pravnih nauka, u svojoj knjizi „Reči su senke dela“, koja kroz biografije znamenitih ljudi – državnika, diplomata – teoretičara – gradi priču o istoriji Evrope i Balkana.
Lopandić nam, između ostalih, otkriva diplomatske aktivnosti Nikola Makijavelija, slikara Rubensa, grofa Save Raguzinskog, Bendžamina Frenklina, Šatobrijana, Napoleona Trećeg, Bizmarka, Meterniha… i naših Prote Mateje, Jovana Ristića i Nikole Pašića.
Knjiga „Reči su senke dela“ dr Duška Lopandića, koju je objavila izdavačka kuća Mali Nemo, predstavljena je danas u Narodnoj biblioteci Stefan Prvovenčani, a govorili su autor i dr Neven Cvetićanin, sa Instituta društvenih nauka.
Za nastanak i genezu savremene diplomatije od 15. do 20. veka važna su tri istorijska skupa koja su značila prekretnicu u poretku sveta: Vestfalski mir iz 1648. godine, Bečki kongres 1815. i Pariska konferencija 1919. godine, kaže Duško Lopandić:
– Vestfalski mir značio je početak modernih država, svet aristokratije menja lik i pretvara se u svet građanstva i buržoazije, a Bečki kongres je uredio odnose u Evropi posle Napoleonovih ratova. Pariska konferencija posle Prvog svetskog rata predstavlja početak novog doba. Nova diplomatija – taj naziv je dat već u vreme Vilsona – tada se neke ključne stvari dešavaju koje su i sada prisutne: javna diplomatija, otvoreni pregovori bez skrivanja ugovora, multilateralna diplomatija, ideja kolektivne bezbednosti, nastanak Društva naroda, koje danas predstavljaju Ujedinjene nacije.
Lopandić je posebno obradio biografije srpskih državnika koji su učestvovali na ovim velikih međunarodnim skupovima: Prote Mateje Nenadovića, koji je učestvovao na Bečkom kongresu i pokušavao da velikim silama skrene pažnju na položaj Srba u Osmanskom carstvu. U tome nije imao baš mnogo uspeha, jer su veliki igrači bili zabavljeni svojim velikim interesima, a problem je bilo čak i sporazumevanje, jer je naša delegacija znala samo nemački jezik, ali i latinski, koji je poslužio za sporazumevanje sa Britancima.
Jovan Ristić, jedan od najvećih srpskih državnika 19 veka, vrlo uspešno je zastupao interese Srbije na Berlinskom kongresu 1878, na koji je otišao kao predstavnik vazalske zemlje, a vratio se kao predsednik vlade nezavisne države.
Treća ličnost iz srpske istorije je Nikola Pašić, kao predvodnik srpske delegacije na Pariskoj konferenciji 1919. godine. Na pitanje iz publike da li je Pašić zastupao srpsku ili jugoslovensku diplomatiju, Duško Lopandić je rekao:
– Srpska diplomatija se tokom Prvog svetskog rata transformisala u jugoslovensku diplomatiju. Jedna od posledica je bila da smo jednog od formalnih saveznika, Italiju, dobili kao najvećeg neprijatelja. Može se reći da je 80% energije naše delegacije potrošeno na pitanje Dalmacije. Na Pariskoj konferenciji smo uspeli da privolimo na svoju stranu Sjedinjene Američke Države. Toliko smo uspešno izlobirali da je Italija napustila konferenciju… s obzirom na sve što je usledilo, danas je pitanje da li je to bilo pametno.
Dr Neven Cvetićanin, viši naučni saradnik Instituta za društvene nauke, istakao je da knjigu Duška Lopandića „Reči su senke dela“ preporučuje onima koji žele nešto da nauče o istoriji, onima koji žele da uživaju u stilu kojim je knjiga pisana, kao i onima koji će odabrati diplomatiju za svoj životni poziv:
– O ljudima koji su stvarali istoriju Duško Lopandić piše na nepretenciozan način i bez lukrativnih interesa, već kao posvećenik ideje. Otkriva nam zvanične portrete ljudi koji su stvarali istoriju, ali nas upoznaje i sa sporednim likovima iz pratnje državnika i zanimljivim situacijama, koji su pratili velike međunarodne skupove – čitav milje koji je odvajkada činio diplomatiju: saloni, spletke, tajni dogovori… Iza njegovih knjiga stoji veliko životno iskustva i eruditsko obrazovanje. Lopandić je ozbiljan intelektualac, ozbiljan diplomata i ozbiljan čovek.
Na naše pitanje o tajnoj diplomatiji koja prethodi ili se paralelno odvija sa javnom, Lopandić kaže:
– Diplomatija uvek ima neki tajni deo koji prethodi ili se događa paralelno sa javnim. Ja sam učestvovao u nekim pregovorima i svaki put kada se u sred pregovora nešto pojavi u medijima, to vam ometa pregovore. Jako je bitno da jedan deo bude diskretan, zatvoren, a onda na kraju kad se postigne dogovor da se to objavi… I danas se diplomatija menja, posebno danas u kontekstu brzih komunikacija, to je najveća promena, nova tehnologija u prikupljanju i prenosu informacija… Ali u suštini uvek su ljudi ti koji odlučuju, koji vode pregovore, tako je i danas. Diplomatija to su ljudi.
Podstaknuti pitanjima posetilaca, Lopandić i Cvetićanin su govorili i o savremenom trenutku u međunarodnim odnosima, u kontekstu rata u Ukrajini, i njihove procene nisu nimalo ohrabrujuće. Portal KRUG će narednih dana preneti njihove šire komentare o savremenim međunarodnim odnosima.
R. Vesković
