Karađorđevom ulicom u Kraljevu se, ne baš u svim slučajevima, vozi prosečno 100 na sat, a pojedini motociklisti „jure“ i preko dvesta na sat, ali saobraćajne policije – nema
Igrom slučaja, živim u Karađorđevoj ulici u našem dičnom Kraljevu. To je, razume se, gradska ulica, gde je vožnja preko 50 km/s, strogo kažnjiva. Ali, ne! Karađorđevom ulicom se, ne baš u svim slučajevima, vozi prosečno 100 na sat, a pojedini motociklisti “piče“ i preko dvesta na sat. Ako se usudite da pređete na drugu stranu ulice, nekad sigurno rizikujete da izgubite glavu.
Vrlo sam zabrinut što nema saobraćajne policije u Karađorđevoj. Niko tu ništa ne kontroliše, niko ne meri brzinu. Istina, jednom prilikom, mene su (vozio sam 35 km/s) davnih godina uhvatili zbog neispravnog svetla na mojoj VW bubi, proizvedenoj u Nemačkoj 1973. Tom prilikom ustanovili su da, osim svetla, ne valjam ni ja (mada to ničim nisam pokazivao), pa me je jedan policajac iz patrole (drugi se držao po strani) „zamolio“ (naredio mi) da duvam u balon za utvrđivanje stepena pijanstva.
Tada je bilo dozvoljeno 0,5 promila. Ja sam imao 0,6. Promptno mi je napisao prekršajnu prijavu. Sutkinji za prekrašaje (ne bih da joj pominjem ime – može žena da strada zbog mene, mada mislim da je i ona u penziji, pa joj ne mogu ništa) sve je to bilo smešno.
Mislim da je čak postojao i neki prag tolerancije, pa policajac nije imao potrebu da piše bilo kakvu prijavu. Ali, kad je već napisao, sutkinja je morala nekako da me kazni. I kaznila me je sa tadašnjih 120 dinara u dve rate (bilo je to u vreme dede Avrama kada su dinari nešto i značili). Prvu ratu sam blagovremeno platio, a na drugu sam zaboravio. Na nju me je podsetio policajac koji je došao na moju adresu sa namerom da me odvede u zatvor, pa sam mu tih preostalih 60 dinara isplatio na ruke. Istina, dao mi je priznanicu.
Eto, raspisao sam se o svom slučaju samo zbog toga što sam tada prvi put video saobraćajnu policiju u Karađorđevoj. Ne bih je ni tada video (lepo su se zamaskirali) da nisu primetili da ablendujem i istrčali na kolovoz da me zaustave i pitaju zašto ablendujem. Ne, nisu mislili da sam trešten pijan. Poznavali su me, a poznavao sam i ja njih, ali to ničim nisam pokazao. Razlozi su bili politički.
Kasnije sam u Karađorđevoj viđao samo kola saobraćajne policije, ali ta policija kontroliše saobraćaj na Ibarskoj magistrali, od NIS-ove pumpe pa dalje na jug, prema Kosovu i Metohiji, tako da ih se saobraćaj u Karađorđevoj malo tiče, ili ih se uopšte ne tiče.
Danas, kada ponovo imamo jednopartijski sistem i kada većina glasa za jednog čoveka i njegovu partiju, policajcima nije baš lako, pa izbegavaju Karađorđevu ulicu iako vrlo dobro znaju da se njome vrtoglavom brzinom voze tatini sinovi u skupocenim automobilima i na snažnim motociklima, ne poštujući ni pešake, ni pešačke prelaze, ni ograničenje brzine. Šta ako zaustave ili pokušaju da nekog od tih drumskih razbojnika zaustave, pa se ispostavi da je zaustavljeni BAŠ tatin sin. Na kraju im se može dogoditi, kao i načelniku Odeljenja za borbu protiv narkotika Slobodanu Milenkoviću, da oni budu krivi, a ne BAŠ tatin sin.
Zato, na kraju preporučujem pešacima i većini normalnih vozača koji poštoju sve saobraćajne propise da budu vrlo pažljivi hodajući ili normalno vozeći Karađođevom ulicom.
(Tekst smo ilustrovali i ovom fotografijom iznad – iz arhive – snimljena je 20. juna 2016. Ona dočarava šta iza mahnitih vozača ostaje. Ograda se nalazi ispred OŠ „Čibukovački partizani“. Mislim da nije prošlo više od šest meseci kada je neko odlučio da pošalje majstore da je poprave.)
Dragan Bajović
