Neko je negde o njemu zapisao da je on Andrić našeg doba. Ali, ne! Niko nije Andrić osim samog Andrića, niti je iko Jergović osim Jergovića
Na ovom mestu već smo pisali o Jergovićevom romanu „Dvori od oraha“ i o njegovoj prepisci sa srpskim piscem S. Basarom, objavljenoj u dvema knjigama – „Tušta i tma“ i „Drugi krug“. Nekome će se, možda, učiniti preteranim toliko pisati o delima ovog bosanskohercegovačkog i hrvatskog pisca, ali mi mislimo da bi bio greh da ta dela tek tako promaknu, a da ih ovdašnji čitaoci i ne primete, pa od srca preporučujemo „Selidbu“ (izdavač „Booka“, Beograd, 2018.) Miljenka Jergovića (1966, Sarajevo). Do knjige je, bar u Kraljevu, vrlo lako doći. Eno je u ovdašnjoj biblioteci „Stefan Prvovenčani“, možete je pozajmiti i prepustiti se čarima čitanja. U „Stefanu Prvovenčanom“, međutim, možete naći i druga Jergovićeva dela, skoro pa njegovo celokupno stvaralaštvo: „Otac“, „Inšalah, Madona, Inšalah“, „Rod“, „Srda pjeva u sumrak, na Duhove“, „Ruta Tannenbaum“ itd.
„Selidba“ nema podnaslov, pa je tako ne možemo niti želimo svrstati ni u jedan od poznatijih književnih žanrova, ali ta Knjiga, tako ćemo je zvati, u sebi sadrži od svega pomalo ili, jednom rečju, ona je pravo i upečatljivo literarno delo. Glavni junak, u ovom slučaju Jergović lično, posle smrti svoje majke, dolazi više puta u kuću na Sepetarevcu u Sarajevu ne bi li nekako organizovao selidbu iz Sarajeva u jedno selo pored Zagreba gde živi više od dvadeset godina. Kuća na Sepetarevcu ga vraća u najranije dane njegovog detinjstva, a dokumenti koje je, premećući po fiokama i policama, našao, otkrivaju mu mnoge tajne njegove porodice o kojima skoro ništa pre toga nije znao. Priča se, zahvaljujući starim predmetima iz pokućstva i tim novootkrivenim starim dokumentima i beleškama, širi na nekih 450 stranica na kojima nam Jergović uzbuđeno, ali tužnim tonom, pripoveda o burnoj istoriji svoje internacionalne porodice.
„Selidbom“ Jergović još jednom pokazuje svoje vrhunsko literarno umeće. Neko je negde o njemu zapisao da je on Andrić našeg doba. Ali, ne! Niko nije Andrić osim samog Andrića, niti je iko Jergović osim Jergovića. I jedan i drugi zauzimaju važna mesta u literaturi pisanoj na našim, kako Jergović voli da kaže, mnogobrojnim jezicima.
Tekst i foto: Dragan Bajović
