Knjiga o običnim ljudima u nenormalnim okolnostima, o njihovim sudbinama, strahovima i nadanjima i delo koje „bez romantizovanja rata i lažne sentimentalnosti govori ne o ratu, već o životu“
„Sarajevski Marlboro – cigareta koju su stručnjaci Filipa Morisa prilagodili ukusu bosanskih pušača, nakon što su, kažu, kao i u drugim slučajevima, proučili karakteristike lokalne kuhinje. To je razlog što se Marlboro razlikuje od zemlje do zemlje i od proizvođača do proizvođača, i što se za pušača zna neugodno dojmiti strani Marlboro. Saradnici Filipa Morisa bili su izuzetno zadovoljni svojim sarajevskim proizvodom, i smatrali su da je njegov duvan, koji raste u okolini Gradačca i Orašja, jedan od boljih duvana uopšte.”
„Sarajevski Marlboro“ Miljenko Jergović, bosanski i hrvatski pisac, objavio je 1994. kada je imao samo 28 godina. On je bio u opkoljenom i skoro četiri godine bombardovanom Sarajevu iz kog je, čuvajući živu glavu, 1993. otišao u jedno selo pored Zagreba (Hrvatska).
Osim granata, po soliterima su se rasporedili snajperisti koji su jedva čekali da ugledaju neku „metu“.
Sada, kada Jergović ima 56 godina, napisao je još potresniju zbirku priča pod nazivom „Trojica za Kartal“, koja je zasnovana po „onomađašnjim“ pričama „Sarajevski Marlboro“. Čitajući ovu knjigu, koju je za srpsko literarno tržište objavila beogradska „Booka“ (2022), čitalac će neprekidno plakati pitajući se zar je moguće da su postojali takvi, koji su, osim što su ubijali nevin narod, među kojima i Srbe, Sarajevu isključili struju, gas, telefone i još mnogo toga. Hranu, naprimer.
Jergović je u „Trojici za Kartal“ napisao tridesetak priča. Njihovi junaci su svi koji su se tada pod kišom granata zatekli u Sarajevu: Muslimani, Hrvati, Srbi, Romi… Uglavnom su boravili u podrumima, smrzavali se, gladovali. A onda su tokom zime, a bilo je više zima, ložili nameštaj kako bi se koliko-toliko zagrejali.
Neki su, istina, pobegli iz Sarajeva. Bio je neki tunel kroz koji se stizalo do aerodroma. Bio je jedan čovek koji je svim komšijama pomagao, a onda se tokom noći, sa svojom porodicom, „evakuisao“. A Sarajlije su znale ko će da pobegne iz tog pakla. A da li je bilo Marlbora?
Šta da vam kažem. Uzmite „Trojicu za Kartal“. Tamo ćete pročitati koliko ljudi mogu biti zli.
I na kraju, pošto nisam nešto siguran koliko je ovdašnja čitalačka publika čula za Jergovića, prepisaću ono što je pisac napisao o samom sebi u knjizi koja je upravo objaljena:
„Miljenko Jergović doselio se u Zagreb 1993, u znaku Raka. Po horoskopskom usudu, leđima okrenut prema budućnosti, kretao se unatraške. Gradu u kojem je proveo najduži deo svog života najviše je pripadao prvog dana po dolasku (rođen je u Sarajevu, prim, autora). Od tada, jednog po jednog, u Zagrebu gubi prijatelje, poznanike, ljude koji su mu bili skloni. Najpre time što se stalno oseća dužnim gradu iz koga se doselio. Ljudima to s razlogom smeta. On im prkosi, i njegov je prkos jedna od besmislenijih i uzaludnijih pojava u nekoliko poslaratnih dcsenija, koliko Jergovića viđaju po Zagrebu. U međuvremenu pomalo ostario i osedeo, povremeno nosi naočare. Tvrdi da živi u selu pokraj Zagreba.
Piše knjige i o knjigama, „Trojica za Kartal” šesta mu je knjiga priča.
Daleko hoda. Tako najdalje stiže“.
Dragan Bajović
