Minja Bogavac: „Pozorište je moja najštetnija navika“

Performans u pozorištu o pozorištu i bezbrojnim bitkama koje se dešavaju iza kulisa: od obezbeđivanja finansija, ugovora o licenciranju i mnogih drugih „sitnica“ koje crpe energiju i entuzijazam čak i najstrastvenijih pozorišnih profesionalaca

Anfitetatar – dan šesti

MRZIM POZORIŠTE

koncept, tekst i igra Minja Bogavac

Tekst Anđelija Rudnjanin

Foto Milica Šolajić Popović

„Pozorište  je  moja najštetnija   navika“,   izgovara  Minja   Bogavac   tokom   svog  autorskog   i autobiografskog   performansa   pod   naslovom   „Mrzim   pozorište“.   Ova   dramaturškinja i producentkinja u svom performansu uranja u samu srž pozorišne industrije, otkrivajući svoje lično   putovanje   kroz   dvodecenijsko   iskustvo   u   radu   u   pozorištu. Ovo nije predstava, ni monodrama, niti bilo šta slično. Ovo je performans u pozorištu o pozorištu, kritički, direktan, iskren i stvaran. Autorka prelazi preko najrazličitijih tema, od odvratnog sveta birokratije koji svoje prste zavlači u svaku sferu života, pa i u pozorište, pa do pandemije i načina na koji je ona promenila sve.

Kao iskusna kulturna radnica, ona previše dobro razume borbe i prepreke sa  kojima se suočava kada pokušava da oživi kreativnu viziju. Od obezbeđivanja finansija do ugovora o licenciranju, ona ulazi u bezbrojne bitke koje se dešavaju iza kulisa, crpe energiju i entuzijazam čak i najstrastvenijih pozorišnih profesionalaca.

Minja Bogavac kroz svoju predstavu nudi oštru kritiku birokratskog aparata koji često guši umetnički izraz. Autorka takođe vrši osvrt na lične odnose i život van pozorišta, koji zapravo ni ne postoji. Ona zaključuje da su svi njoj bliski ljudi na ovaj ili onaj način povezani sa teatrom, pa joj na taj način posao potpunokonzumira život u svakom aspektu. Jedna od centralnih tema “Mrzim pozorište” je negativna reakcija, zabrane i odbrane njenih predstava koje su politički i socijalno angažovane. Ona prenosi svoja iskustva snalaženja u oluji  kritika, ličnih napada i društvenih otpora koji nastaju kada se   pomeraju   granice konvencionalnog pozorišta. Njeno iskustvo osvetljava borbe sa kojima se suočavaju umetnicikoji se usuđuju da izazovu trenutno stanje, kao i uticaj koji to ostavlja na njihovo mentalno i emocionalno stanje. Medjutim, ona takodje govori o tome kako je borba za slobodu govora zasenila njen celokupan rad.

Ono što ovaj performans radi jeste ogoljavanje pozorišne umetnosti. Dovodeći je do banalnosti i potpuno je obesmišljavajući, Minja preispituje svojstvena egzistencijalna pitanja i ukazuje na besmisao rečenice: „Radi ono što voliš i nikada ti neće biti teško.“ Autorefleksija i   samosvest   obeležavaju   ovaj   performans   za   koji   Minja   u   jednom   trenutku kaže  da   je „intelektualni egzibicionizam“. Ne može svako potpuno da se poveže sa Minjinim delom, jer je ono jako specifično i lično, ali to ne umanjuje činjenicu da ona na  jedan izuzetno duhovit način prenosi svoju priču publici. Ona je harizmatična,   šarmantna i neodoljivo zabavna, pa je ova skoro dvosatna lekcija o tome kako je pozorište užasno i isprazno, prosto proletela.