Most preko Ibra nije najveći problem Magliča, već…

Dobar domaćin bi spremno dočekao 2023. godinu i završetak radova na Magliču…

            Većina nas novinara ima neki projekat u Kraljevu, neku lokaciju, neki problem za koji je posebno vezana, koji godinama prati, pa naročito navija za srećno rešenje kao da će od toga imati neku ličnu korist, a neće, nego baš naprotiv, misli da bi, eto baš to, bilo od naročite opšte koristi za Kraljevčane…

            Ja imam nekoliko tema za koje sam posebno vezana, a jedna od njih je srednjovekovni grad Maglič. Možda zbog toga što je na Magliču bio jedan od mojih prvih uzbudljivih terena davne 1983. kada sam bila na praksi u „Ibarskim novostima“ i Radio Kraljevu. Tada su obavljani veliki restauratorsko-konzervatorski radovi pod rukom Obrenije Vukadin i zahvaljujući kojima je Maglič i danas u solidnom stanju.

Za taj novinarski teren vezuju me i dve anegdote: celu noć sam punila bateriju „uhera“ (glomaznog radijskog magnetofona), teglila ga kozjom stazom do Magliča i kad sam počela razgovor sa Obrenijom Vukadin i Slobodanom Đorđevićem, „uher“ nije radio! Baterija prazna, na Magliču, naravno, struje nije bilo, ja na ivici suza. Obrenija i Slobodan su se sažalili nad 18-godišnjom praktikantkinjom, pa smo sišli do one jedine kuće podno utvrđenja i snimili razgovor.

Druga anegdota je da sam tada, pa za navek, naučila da se najjača kula u tvrđavama, „poslednja odbrana“, zove donžon kula – a ne „donžuan“ kako sam napisala! Srećom, urednici su tada radili svoj posao i ta moja bruka nije odštampana.

Jutros sam bila baš i srećna i setna: zahvaljujući sajtu Narodne biblioteke „Stefan Prvovenčani“ i njenog Zavičajnog odeljenja, www.kraljevcani.rs , na kome su pohranjeni svi brojevi „Ibarskih novosti“, pronašla sam taj svoj tekst objavljen 8. avgusta 1983. godine!

A onda sam se razočarala. Gotovo ceo tekst bih mogla da prepišem, jer za skoro 40 godina na Magliču smo privredili, grad Kraljevo i država Srbija, samo pešačku stazu! I nju jedva, privodi se kraju 4. faza, završna… kao da se gradi Kineski zid. A most, on kao da je preko Amazona – za mostom lamentiram od teksta iz 1983.g pa do dana današnjeg.

Ali nije most najveći problem Magliča. Najveći problem je slepilo desetina generacija rukovodilaca Kraljeva koji, nije mi jasno kako i zašto, ne vide kakav je to zlatan turistički rudnik.

I onaj nahereni most je služio, turisti-avanturisti prelazili su preko njega. Šta smo mi, Kraljevčani, imali od toga? Ništa. Šta su oni, turisti, imali od toga? Skoro ništa. Dođu, pogledaju zidine, nema table koja bi im nešto objasnila, okrenu se levo-desno… i to je to. Evo kako je za portal KRUG svojevremeno opisao turistički vodič Pavle Pavlović:

–   Gost ode na Maglič i ako mu se ne prezentuje, ako mu se ne ispriča priča, on ne vidi tamo ni crkvu, ni palatu, ni konjušnicu, ni dva bunara, ne zna ni ko je izgradio, ništa ne zna… Gleda one zidine, slika se i –ode! Tvrdim da Maglič može da zaposli bar desetoro ljudi u sezoni. Maglič je kovnica novca koju, nažalost, niko u gradu ne vidi. Tu može da radi suvenirnica, turistički vodiči, obezbeđenje, razni animatori, da se naprave sadržaji koji će privući turiste i koje će oni želeti da plate, makar i simbolično.

            Neki u Kraljevu su pre neku godinu bili spremni da naprave „veći i lepši“ Maglič od Magliča, nekakav „Kraljevgrad“, a nisu spremni ni dinar da ulože u autentični srednjovekovni grad, najbolje očuvan urbani kompleks u Srbiji, sa statusom spomenika kulture od izuzetnog značaja.

            Duž staze su postavljene kante za đubre, turisti ih koriste, ali ih niko ne prazni. Sa jedne od kula vijori se zastava Srbije najčešće u ritama, jadno i sramotno! Od proleća do jeseni unutrašnjost utvrđenja je zarasla u travu, ne zna se šta je gore: da li dok su ulazile krave pa su bar pasle travu, ili kad travuljina slobodno raste…

            Zato Maglič mora dobiti domaćina / domaćicu! Grad mora ovaj objekat da da nekome, nekoj ustanovi, na upravljanje i održavanje. Posao dva zavoda za zaštitu spomenika kulture (ZZZSK), i republičkog i kraljevačkog, je da vode računa o stanju objekta i o tome da ga neke aktivnosti ne ugroze. Nije njihovo da kose travu, ali ni da naplaćuju ulaznice.

            Direktorka Zavoda za zaštitu spomenika kulture u Kraljevu mr Katarina Grujović Brković kaže da je to što će Maglič zbog radova biti zatvoren za posetioce bar do početka 2023.g, dobra prilika da grad osmisli šta dalje:

            – Kada radovi budu završeni i kada Maglič bude spreman za posetioce, biće neophodno da najzad grad Kraljevo i zainteresovane ustanove u dogovoru sa Republičkim zavodom odluče ko će biti upravljač, ko će imati određena prava i obaveze. Ako neki objekat ponudite kao turistički sadržaj, onda je neophodno i da njega i njegovu okolinu adekvatno opremite: rasvetom, vodom, toaletima. Pre toga neophodno je osnovno održavanje, kao što su kosidba i kontrola rastinja, jer nama je raslo drveće u objektu palate i iz bedema, što ugrožava strukturu zidina.

            I u Turističkoj organizaciji Kraljeva ističu ogroman turistički potencijal Magliča, uz nadu da će on biti valorizovan kada budu završeni radovi. Direktorka ove ustanove Ana Mirosavljević kaže da je tvrđava atraktivna, uspon do nje više nego interesantan, a pogled na dolinu vekova ostavlja bez daha svakog posetioca. Sve to čini idealnu osnovu za stvaranje kompletnog turističkog proizvoda:

            – Da bi priča bila zaokružena, neophodno je jasno odrediti titulara koji gazduje Magličom. Postoji više modela: od osnivanja nekog novog preduzeća do dodeljivanja prava gazdovanja nekoj od postojećih ustanova. U praksi su se svi ovi modeli pokazali kao uspešni, jer su srednjovekovne tvrđave sve posećenije. Maglič je jedna od najočuvanijih i sigurna sam da bi sa jednom suvenirnicom, koja bi mogla da bude smeštena na platou iznad samog mosta i mini viteškim selom, sa par vodiča i animatora odevenih u srednjovekovne odežde, sa digitalnom turističkom signalizacijom, veoma brzo postao jedna od vodećih turističkih destinacija u Srbiji – zaključuje direktorka TOK-a, čijoj zamisli ne bismo imali šta da dodamo.

            Do otvaranja Magliča ima još oko godinu i po dana. Do tada će biti završena staza, a valjda će biti napravljen i most, pa će se turisti opet ustremiti ka srednjovekovnom gradu, koji oko 8 vekova ponosito bdije nad Ibarskom klisurom. Da li ćemo ih ignorisati kao do sada?

Sigurna sam da gradonačelnik Predrag Terzić odlično zna kako se dočekuju i gosti i putnici namernici. Godinu i po dana je sasvim dovoljno vremena da osmisli ko će biti domaćin / domaćica  na Magliču: ko će kuću da održava, ko će goste da dočekuje, poslužuje, pa i da prima poklone. Jer je sasvim normalno naplatiti posetu takvom pravom turističkom proizvodu. Sad je pravi trenutak da počne da radi na tome.

Radmila Vesković

Na ovu temu pročitajte još i:

U iščekivanju mosta – na Magliču punom parom

Tvrđava Maglič neosvojiva za turiste

Kada će biti napravljen most u Magliču