U borbama na Čemernu, Troglavu, Stolovima, Goču, Jelici… , 1915. je izginulo više od 2.000 ljudi koji su od Austrougara i Nemaca odbranili ulazak u Ibarsku klisuru, kojom su se povlačili srpska vojska, kralj, vlada i deo naroda
Na današnji dan pre 106 godina, 7. novembra 1915, Kraljevčani su sa zebnjom živeli prvi dan pod austrougarskom okupacijom. Prethodnog dana, 6. novembra po novom, a 24. oktobra po starom kalendaru, predsednik opštine Jovica Stojković je „radi zaštite stanovnšitva od eventualnih represalija, zajedno sa delegacijom opštinskog odbora i dr Đorđem Radićem, direktorom Poljoprivredne škole, kao prevodiocem, sačekao okupatorske trupe ispred grada, na pravcu od Čačka, i izvršio njegovu predaju“.*
Prethodni dani u Kraljevu su bili crni, okupacija je najavljivala još crnje. Zato je, uz obećanje okupatora da neće vršiti represalije, predsednik opštine Stojković održao govor, uz prevod Radića, u kome je rekao:
„Gospodine komandante, kao predsednik opštine ovog grada, čast mi je da vam u ime građanstva predam grad Kraljevo. Predajući vlast u vaše ruke, uveravamo vas da ćemo se vašim naredbama i propisima strogo poveravati a čvrsto sam uveren da ćete vi štedeti živote i imanja naših građana kako bi se oni mogli na miru odati svome redovnom životu i radu”.
Priča dalje kaže da je jedan zaostali srpski vojnik na trgu pucao na Austrougare i Nemce i pogodio vojnika Frica Milera. Da ne bi trpeli odmazdu, građani Kraljeva skupili su 50.100 dinara i isplatili kontribuciju, danak, i još odmah na centralnom trgu podigli spomenik kaplaru Mileru.
Austrougarska okupacija predstavljala je jedan od najmučnijih perioda u dotadašnjoj istoriji Kraljeva, ocenjuje istoričar Vladan Virijević. Neposredno po ulasku u grad okupatorska sodateska je sve opljačkala i raznela. Koliko je Kraljevčana živelo pod okupacijom teško je reći. Poznato je da je 1915.g Kraljevo imalo oko 5.000 stanovnika, a da je oslobođenje dočekalo sa oko 2.500 stanovnika u gradu dok su mnogi okupaciju proveli po okolnim selima. Nekoliko hiljada Kraljevčana mučilo je svoju muku tri godine, do oslobođenja 22. oktobra 1918. godine.
Paralelno se odvijala druga drama srpskog naroda, onog koji se povlačio. Srpska vlada, vojska i oko 100.000 izbeglica, koliko ih se slilo u Kraljevo oktobra 1915.g, krenulo je u povlačenje Ibarskom klisurom i počelo mučno putovanje ka jugu, koje se za neke od njih završilo tek na Krfu.
Teško je i zamisliti kako je izgledalo povlačenje te mase ljudi – vojske, ranjenika, naroda – usekom između Stolova, Troglava i Čemerna, dok je u dnu hučao i dahtao nabujali Ibar. Akteri svedoče da je tada kiša padala neprestano 8 dana.
Francuski poslanik u Srbiji Ogist Bop je dan pred evakuaciju iz Kraljeva ovako opisao: „Tuga i nespokojstvo ogleda se na svim licima. Kuda će se morati ići? Ulice su dobile tužan izgled: pod kišom koja ne prestaje, gomila je sumorna, nema. Na sve strane zabuna… Jedno traži stan za stotine bolničarki, nudilja i lekarki, drugo ne zna gde da uputi materijal i osoblje iz tri bolnice koje su se jednovremeno povukle u Kraljevo; trećem došla jedna žalosna povorka žena i dece – to su porodice rudara iz Bora…“, svedoči Ogist Bop. **
Sva ta masa krenula je kroz „vrata spasa“ – ibarski tesnac. Za njima se ustremilo više od 6.000 neprijateljskih vojnika predvođenih mađarskim generalom Hermanom Kevešom. Namera im je bila da se sa obronaka Čemerna i Troglava sjure u ibarsku klisuru i preseku odstupnicu srpskoj vojsci i narodu. Njima se suprotstavilo oko 17.600 srpskih i crnogorskih vojnika.
Bitka na Čemernu je trajala od 7. do 14. novembra (po starom kalendaru od 25. oktobra do 1. novembra), a borbe su se osim na ovoj planini odvijale na Vranovcu, Troglavu, Jelici, Stolovima, Goču… Odbranom odstupnice komandovali su pukovnik Miloš Vasić, komandant Dunavske divizije drugog poziva, Ivan Pavlović, komandant Užičkog odreda, i Milo Sajčić, komandant Donjovasojevićke brigade iz okoline Berana.
Kakvim junaštvm i požrtvovanošću je ova „poslednja linija odrbrane“ branila odstupnicu svedoči i to da je izginulo više od 2.000 srpskih vojnika, a ranjenima se broja ne zna. Cena je je bila visoka, ali vilj je ostvaren – Austrougari, nemci i Bugari nisu presekli put ka Kosovu i Metohiji.
Kao što to, nažalost, često biva u našoj istoriji, broj izginulih srpskih vojnika se ne zna, njihova imena još manje. S druge strane, okupator je znao koliko je ljudi izgubio – 625. Naime, čim je okopnio sneg, oni su sakupili posmrtne ostatke svojih vojnika i sahranili ih, a zatim su 1935.godine, zabeleženo je u mnogim tekstovima, njihove kosti prebačene u otadžbinu. Nije nam poznato da li je to organizovala Austrija ili Nemačka.
Kosti naših predaka ostale su rasute obroncima Čemerna, Troglava, Stolova. Nije zabeleženo da su sakupljene ni posle oslobođenja, niti dostojno sahranjene.
Poslednjih desetak godina grupa entuzijasta uz podršku grada Kraljeva obnavlja sećanje na ove junake koji su odbranili odstupnicu, a na nekoliko lokacija podignuta su manja ili veća spomen obeležja: Gornja Dubočica, Vranovac, Maglič, Mataruge, Bogutovac…
O tome smo pisali u tekstu Spasiocima Srbije spomenici posle 105 godina. U tom tekstu možete saznati i zbog kakvog administrativnog apsurda još nije sagrađena spomen kapela na vrhu Čemerna, iako je grad Kraljevo obezbedio sredstva.
Ovaj tekst je u slavu vojnika koji su branili odstupnicu, zatim naših predaka koji su odstupali, kao i naših predaka Kraljevčana, koji su sačuvali duh varoši i tokom okupacije.
S obzirom da je na društvenim mrežama poslednjih godina bilo istorijski netačnih interpretacija čina „predaje grada“ okupatorskoj vojsci, recimo ono što je istorijski nesporno: Jovica Stojković je za predsednika opštine biran i posle rata i na toj funkciji je bio do 1922.godine, a u narodu je bio je poznat kao „sirotinjska majka“, zabeležili su njegovi savremenici***.
Radmila Vesković
Korišćeni podaci iz knjiga: * i *** Vladan Virijević „Kraljevo, grad u Srbiji 1918 – 1941“ ; ** Zbornik „Rudo Polje, Karanovac, Kraljevo“ rad Borislava Lilića
Fotografije spomen obeležja: Rade Vukosavljević
naslovna fotografija: Max Nakonz, Frankfurt a. o. – Feldzug in Serbien 1915. / izvor Europeana 1914. – 1918. (Vojne operacije u Srbiji u dolini Ibra 1915. NMKV I – 1820)
Аустроугари су нападали са 4 дивизије од Каоне до Врњачке бање са 150 000 војника. Подаци о 6000 војника су тачни, али су то само војници који су нападали наше кроз ибарску клисуру. А што се тиче Бугара , они су успели да пресеку наш правац кретања и скрену наше људе према Проклетијама, тако да смо имали битку на Мојковцу за Божић, два месеца после предаје Краљева. И да ли вам је за наук свима да је пропаст предавати се? зашто не научите од Москвича нешто: да напустите цео град, чак и да га запалите и да се вратите у њега? платили сте крваво и Први светски рат, а и Други вам није остао за наук! Стрељање је сведок овоме да је градска господа спремна да погине нигде ни за шта. Кад будете спремни да сваког дана у месецу идете у шуму или села или планине да бисте се кретали и вежбали и сутра за не дај Боже спасили, онда сте оспособљени за живљење и опстанак.