Košarka mu je bila život: čuveni trener, rodom iz Miločaja, koji je karijeru započeo u kraljevačkoj „Slogi“, osvojio brojne uspehe sa timovima i ženskom reprezentacijom, otkrio Raziju Mujanović, a u Valensiji imao status košarkaškog Boga, preminuo je večeras u svojoj 76. godini
U znak sećanja na Mihajla Mikija Vukovića, sa kojim sam poslednji put imala čast da razgovaram u leto 2019. godine, večeras portal Krug objavljuje priču o njegovim počecima, karijeri, prošlosti, važnosti obrazovanja sportista:
Kada je, pre više od tri godine, imenom Mihajla Mikija Vukovića nazvana jedna od 13 sala sa terenima u novom, velelepnom košarkaškom centru u Valensiji, sportski mediji pisali su da je to očekivano, jer je malo ličnosti koje su košarku u ovom španskom gradu gradu zadužile kao Miki Vuković. Sa ženskim timom osvojio je trostruku krunu 1992. i postavio rekord za sva vremena (u sva tri takmičenja – Kup šampiona, domaće prvenstvo i kup – bez poraza), a košarkaši su sa njim podigli svoj prvi trofej, Kup Španije 1998. Zato Vuković u Valensiji ima status košarkaškog Boga, ali je pre svih uspeha u Španiji, i u nekadašnjoj Jugoslaviji napravio uspehe koji se i danas pamte i prepričavaju.
U našem razgovoru, pitanje vezano za emocije koje ga sačekaju kada jednom godišnje dođeu grad iz kojeg je Vuković (inače rodjen u Miločaju) profesionalno potekao, bilo sasvim logično.
– Uvek sa zadovoljstvom dolazim i svaki dolazak posebno emotivno doživljavam, kao nešto najlepše što imam u životu. Ovde sam odrastao, ovde sam potekao, ne samo kada je u pitanju košarka. Ovde sam završio Gimnaziju, nakon koje sam otišao na fakultet. Rado se viđam sa prijateljima, školskim drugovima, rođacima. I dan danas, veoma rado dolazim skoro svake godine.
Mihajlo Vuković košarku je počeo da igra u kraljevačkoj „Slogi“ ranih šezdesetih godina prošlog veka. Sticajem okolnosti, „Slogu“ je napustio kao mladić i prešao u „Slobodu“ iz Tuzle.
– Otac mi je umro te godine, nismo imali novca, a ja sam morao od nečega da živim i studiram. Zahvaljujući košarci, dobio sam u Tuzli stipendiju, kao i hranu u najboljem restoranu. Imao sam tu privilegiju da paralelno igram košarku i studiram. Na kraju sam završio fakultet, međutim nikada nisam radio u struci. Ceo život sam posvetio košarci.
„Sloga“ iz vremena mog sagovornika bila je jako siromašan klub. Svaki igrač je morao sam sebi da obezbedi patike, jer klub nije imao od čega da kupi opremu igračima. Ipak, sve utakmice bile su vrlo gledane, pogotovo kada su igrali internacionalne utakmice.
– Imali smo dobru saradnju sa Crvenom Zvezdom, koja nam je nesebično pomagala. Bili smo veoma jaki kada je u pitanju juniorska selekcija, prvaci Srbije i treći u Jugoslaviji. A posle, sa generacijom Ljubodraga Ducija Simonovića, postali smo prvaci Jugoslavije i prvaci Srbije. Sećam se, na prvenstvu Zapadne Srbije u Čačku, Ranko Žeravica je vodio „Radnički“. Posle utakmice došao je da razgovara sa nama. Bio je zapanjen. Nije mogao da veruje da se u provinciji, u jednom Kraljevu – igra tako kvalitetna košarka. Tada smo dobili „Radnički“, koji je bio ,,pojam” za mnoge ekipe, ne samo za nas.
Pogledajte emisiju portala Krug o Mihajlu Mikiju Vukoviću
Trenirali su kraljevački juniori na terenu od šljake, na kojem je kasnije izgrađena, sada već stara Hala sportova u Kraljevu. Teren je ostao isti, samo su se, vremenom, podloge smenjivale. Bilo je entuzijazma kod igrača, koji vrlo često nisu imali ni dvoranu.
– U zimskom periodu, očistimo sneg i čekamo sunce da otopi sneg, kako bismo igrali ,,tri na tri” na jednom košu, ili ,,basketicu”, kako smo imali običaj da kažemo. Voleli smo da treniramo, voleli smo da radimo. Za to vreme, bili smo kompletni igrači. Škola i treninzi su se tada podrazumevali kao svakodnevna obaveza i zabava. Ni danas nema mnogo razlike u tome, samo što smo mi tada maštali da se igramo, a danas deca maštaju kako da naprave milione. O parama niko nije razmišljao, ali smo želeli da sebi stvorimo šansu da kroz košarku sebi makar omogućimo nabavku patika ili neke bolje lopte – priseća se Vuković.
Njegova trenerska karijera počela je 1972. u Tuzli, gde je te godine napravljen dobar senioski muški tim, a već naredne godine počelo se sa pravljenjem juniorske ženske ekipe „Jedinstva“, kluba koji je bio jedinstven slučaj u svetskoj košarci. Čišćenjem tima od “dotrajalih” igračica, koje nisu imale interesovanja da dalje napreduju i istovremenim uvođenjem dece u prvi tim, uspeo je da napravi svetsko košarkaško čudo za desetak godina. Od igračica je tražio i da posle srednje škole završe fakultet, a čuvena je njegova izjava da „nema košarke bez obrazovanja“
– Insistirao sam na tome, a roditelji igračica su bili oduševljeni. Kada je svaka od njih završavala srednju školu, obavezno je upisivala fakultet. Imali smo svoj autobus kada smo putovali i znalo se, na stolu napred, rukovodstvo je igralo karte, a drugi sto, služio je da košarkašice na njemu uče. Kada su u pitanju matematika, fizika i hemija, rado sam im pomagao, obzirom da sam studirao Tehnički fakultet. Na moje veliko zadovoljstvo, sve su završile fakultete i obezbedile sebi egzistenciju i posao koji žele.
Osim što je važi za jednog od najtrofejnijih domaćih trenera i čoveka koji je uspeo da spoji odlične rezultate u muškoj i ženskoj košarci, Vuković je uspeo da košarkaško čudo napravi i u Španiji.
– Sad dolaze neke mlađe generacije, koje i ne znaju da postoji neki Miki Vuković. Od kada sam otišao u Španiju, svake godine smo bili prvaci Kupa Španije. Moja ekipa u Španiji je bila neprikosnovena. Reprezentacija Španije nikada nije mogla da nas dobije. Ja u klubu nisam imao nijednu reprezentativku, samo dve prosečne strankinje i ništa više, ali radom smo mnogo toga postigli. „Dorna Godelja“ iz Španije i „Jedinstvo“ iz Tuzle – obe ekipe koje sam vodio, imaju jednu zajedničku crtu – igračice koje su debitovale relativno kasno za svoje reprezentacije. Uspeli smo i sa reprezentacijom da napravimo velike rezultate. Jugoslovenske košarkašice bile su srebrne na Olimpijskim igrama u Seulu, ali i na Svetskom prvenstvu u Maleziji, na Univerzijadi u Japanu sa B reprezentacijom. Naša Kraljevčanka Bojana Milošević, juniorka, igrala je na Juniorskom prvenstvu sveta u Kolorado Springsu, iz kojeg je došla u Japan, da bi nas „pojačala pod košem”, što je bio odličan potez.
Posle svih uspeha Mihajlo Vuković odlučio je da prihvati poziv za nastavak trenerske karijere u Španiji i to dok se tadašnja Jugoslavija raspadala. Sve takve pozive ranije je odbijao, pa je zanimljivo šta je „prelomilo“?
– Kao selektor reprezentacije Jugoslavije imao sam jako dobra primanja i nisam imao nijedan motiv da odem iz zemlje. Međutim, posle Svetskog prvenstva u Maleziji, bio sam na odmoru u Budvi. Gledajići TV vidim Slovence koji napuštaju sednicu tadašnjeg CK. Shvatim da je počelo neko političko koškanje. Pomislio sam: „Kakav ću ja biti selektor, ako se ta zemlja rasturi?“ i doneo odluku da odem. I Španci su bili uporni tvrdeći da žele najboljeg selektora i da sam to ja. Prihvatio sam, poslali su mi karte. Otišao sam u Madrid, a porodicu ostavio u Budvi. Dogovorio sam se sa Špancima, a onda došao po porodicu u Budvu. Supruga je preplakala, nije bila za to, obzirom da je imala odličan posao u dobroj firmi, ali smo otišli svi, porodično.
U Španiji je bilo puno anegdota na početku, jer nisam govorio španski jezik. Na prvom treningu sam se izgalamio, jer nisam bio zadovoljan treningom. Imao sam tri ili četiri asistenta, koji su učili uz mene i na taj način se pripremali za buduće uloge u klubu.
Ispričao bih jednu anegdotu, u originalu. Dok sam posmatrao trening, nisam bio zadovoljan intenzitetom. Viknuo sam igračicama: „Tres puta dos cincuenta metros”! Sve sam izmešao. One se ukočiše! Pitam se: „Šta li sam pogrešio?“ Onda sve ponovim, misleći da nisu dobro čule. „Puta” na španskom znači ,,kurva”, pa su igračice bile preneražene misleći da sam rekao: „’Ajde, trčite, kurve…“ I neprijatno, i smešno, ali baš je tako bilo i na sreću – odmah razjašnjeno…
Članica FIBA kuće slavnih, košarkašica Razija Mujanović izdvojila je Vukovića kao najvažniju ličnost u njenoj karijeri. Ona je bila Mikijevo otkrovenje, a on se i dalje se seća dana kada je otkrio tu pomalo nezgrapnu devojku od koje je stvorio svetsku igračicu koja je zaradila desetine miliona dolara.
– Još uvek su sveža sećanja. Došao je jedan novinar, koji je rekao da je njegov brat pedagog u jednoj osnovnoj školi u blizini Tuzle i da ne bi bilo loše da „pogledam” Raziju. Kaže, ima više od 190 centimetara, a tek je sedmi razred. Odmah smo seli u kola i otišli do njenog sela. Doveli smo nastavnika fizičkog vaspitanja, njene roditelje, razgovarali sa direktorom škole. Bila je visoka 194 centimetra sa 13 godina i bila je pravo otkriće čak i za mene. Za početak, sa nastavnikom sam dogovorio šta da radi sa njom, vezano za koordinaciju i najosnovnije detalje iz košarke. Tako je počelo njeno košarkaško „tesanje”. Na kraju je došla do toga da bude tri puta proglašena za najbolju košarkašicu Evrope, a nezvanično je smatrana i za najbolju „peticu” na svetu. Stvoriti igrača takvog nivoa – pravo je umeće. Mnoge kolege, zvučna imena, da im ne nabrajam imena, govorili su mi: ,,Pljuješ krv, a od nje nikada nećeš moći da napraviš igrača”. Međutim, uspeli smo zajedno na kraju. Ona je promenila karakter. Na početku je samo govorila: „Ja ovo ne mogu”. Bila je i malo iskompleksirana. Sramota je bilo da trenira pred drugima, tako da smo vrlo često morali da budemo sami u sali. Onda kada je njeno „Ne mogu” prešlo u „Ja mogu”, počela je njena karijera. Donela je dosta toga našoj ženskoj košarci, klupskoj, i reprezentativnoj. Počeli smo da pravimo rezultate na nivou Evrope, ali i na nivou sveta.
Posle ženske košarke, kada je postigao sve što se može, Miki se vratio muškoj košarci, pa je od mlade drugoligaške ekipe „Pamese“ za godinu dana stvorio tim koji se vratio u špansku ACB, najjaču ligu na svetu posle NBA, i da već u toj godini sa istim igračima osvoji i Kup kralja Španije. Godinu dana kasnije doveo ih je i do finala Saporta kupa, kao i do još jednog finala u kupu Španije. Sve u svemu, među uspesima Miodraga Mikija Vukovićima su dokazi da je vodio ženske klubove koji su pet puta bili prvaci Španije, četiri puta pobednici Kupa Španije, tri puta prvaci Jugoslavije, isto toliko puta pobednici Evropskog Kupa šampiona, jednom pobednik Kupa Jugoslavije i pobednik Svetskog klupskog prvenstva, a dva puta finalisti evropskog Kupa šampiona. Sa muškim košarkaškim timovima bio je pobednik Španskog kupa, finalista Saporta kupa, finalista Kupa Španije.
Bio je Miki Vuković ponosan što je jedna od sala u novom, fantastičnom kompleksu Valensije nazvana njegovim imenom, što su prve titule, i muške i ženske, stigle sa njim u Valensiju u koju je došao 1990. godine i živeo do danas. U Valensiji mu priznaju da je započeo projekat koji je kulminirao pobedom u finalu prvenstva protiv Reala i osvajanjem titule. Košarkaški centar u Valensiji izgrađen je za 16 meseci, a vlasnika – predsednika kluba Huana Roiga (čije bogatstvo „Forbs“ procenjuje na oko 5,5 milijardi evra) koštao je oko 18 miliona evra. Roig je na svečanom otvaranju istakao značaj Vukovića za razvoj košarke u Valensiji i rekao da je logično da se deo kompleksa namenjen trenerima nazove po Mikiju Vukoviću.
Kraljevo se ovoj košarkaškoj veličini „odužilo“ jednom Diplomom zaslužnog građanina, ali Vuković mi je u tom razgovoru rekao da su mu od priznanja mnogo važnija sećanja u koje je mogao da „zaroni“ kad god poželi. U Španiji su o njemu želeli da napišu knjigu koja bi se zvala „Dekada Mikija Vukovića“. Sve što ostane samo na priči, pada u zaborav, bio je svestan Miki Vuković. Zato je i želeo da pokaže kako se celog života vodio onom da „čovek vidi u svetu ono što nosi u srcu“. Zato mu se dobrim i vratilo.
Neka je Mihajlu Mikuju Vukoviću večna slava i hvala za sve što je uradio.
Marina Miljković Dabić
