Učiteljica Mihaela smatra da nijedan korak nije bio uzaludan, a nastavnik Savo da je njegova „žrtva” smešna u odnosu na ono što za sve ostale rade studenti
Predstavnici osnovnih i srednjih škola su samostalno i van bilo kakvih okvira sindikalnih delovanja počeli da se okupljaju kako bi razmenili iskustva o tome koliko radnika je u totalnoj obustavi, koliko njih drži čas 30, a koliko 45 minuta.
To je sledilo posle formiranja Viber grupe koja je okupila oko šest stotina nastavnika iz Kraljeva. Bilo je vrlo ohrabrujuće već na drugom sastanku čuti šta su imale da kažu nastavnice koje su bile naše predstavnice u Čačku na sastanku Asocijacije škola u štrajku. Na tom sastanku, 11. februara smo prvi put imali goste, jednog predstavnika studenata i jednog predstavnika maturanata. Jedna od tačaka iscrpnog dnevnog reda je bila i kako ćemo dočekati studente iz Novog Pazara i kako ćemo ih zajedno sa našim kraljevačkim studentima sa Fakulteta za mašinstvo i građevinarstvo ispratiti put Kragujevca ne veliki skup „Sretnimo se na Sretenje” koji su organizovali studenti. Nastavnici su se nesebično i puni elana i sloge javljali za razne aktivnosti kojih je bilo zaista mnogo. Prijavila sam se da budem redar u koloni koja će pratiti studente do kružnog toka prema selu Adrani. Moj motiv je bio da predstavljam nastavnice i da vodim računa da sve protekne u najboljem redu zajedno sa još devet redara iz osnovnih i srednjih škola. Takođe, podstakao me je korak koleginice, učiteljice Mihaele Čurlić i nastavnika Save Kovačevića koji su se prijavili da idu peške sa studentima u Kragujevac.
Put nije lak. Studenti imaju specifičan tempo koraka. Kada smo ih ispratili pratila sam na društvenim mrežama gde su i kako su. Mislila sam na studente, ćerku prijatelja, ali i na koleginicu i kolegu i njihov podvig. Srela sam ih u drugom danu na osam kilometara ispred Kragujevca kako idu uz put gde ih dočekuju ljudi koji su izneli stolove iz svojih kuća i na njih postavili pite, voće, čaj i sokove. Ti prizori i nesebično deljenje, iznošenje hrane iz kuća, brisali su svaki umor na njihovom licu. Uveče sam ih ponovo srela na dočeku u Kragujevcu. Veoma emotivan doček, za mene posebno dirljiv kada su u koloni ušli Kraljevčani kroz masu ljudi.
Kada se sve završilo, upitala sam Mihaelu i Sava šta ih je podstaklo na ovaj podvig. Mihaela veruje da je većina svesna potpuno ispravne, moralne, legitimne i mudre borbe studenata i maturanata, ali da ostali nedovoljno čine u smeru potpore toj jedinoj probuđenoj nadi. Osećala je potrebu da nađe način da ličnim primerom doprinese više.
Smatra da je oduzela sebi pravo posmatrača i odlučila da se odazove svemu na šta pozivaju naša deca. Ti hrabri mladi ljudi su joj ulili neprocenjivu snagu i ljubav, a pritom ukazivali na brižnost i poštovanje. Nijedan tren, ni korak, kako kaže, nisu bili uzaludni. Pita se koliki je bauk taj STRAH ako smo pred sebe stavili svoju decu. Pita se kolika i kakva je naša duša ako nismo spremni na žrtvovanje svog komfora, a za dobro svih nas. I na kraju se pita šta će biti njen sledeći korak.
Savo ukratko kaže da ga je podstakla briga za bezbednost studenata. Oni su nepokolebljivi, neumorni, istrajni u zahtevima i lično misli da je njegova „žrtva” smešna u odnosu na ono što oni rade za sve nas.
A mi nastavnici nastavljamo dalje. Sutra imamo protest u 18 h i nastavljamo sa protestima svakog ponedeljka, srede i petka. Kao profesorka istorije smatram da se nalazimo u jednom važnom istorijskom trenutku. Ovakva sloga među nastavnicima i uopšte među ljudima u Srbiji na ovim prostorima odavno se nije dogodila, ali to je za posebnu priču.
Z. Šćepanović
