Festival otkriva: Kako preživeti, u vremenima kada su umetnost i kultura prvi na listi za rezanje ionako skromnih sredstava:“ tako što se ono što se voli čuva i ne dozvoljave da se iskra ugas: i to je bunt!“
„Dobro došli na osmi festival Anfiteatar u Kraljevu. Već osam godina uspevamo da se skupimo na današnjim lokacijama u ovom gradu i da ga učinimo bar malo boljim mestom za život svih nas.“
Ovim rečima Vladan Slavković, direktor pozorišne trupe Grupa Grupa i jedan od osnivača festivala, najavio je sinoć, pred Kraljevačkim pozorištem, početak ovogodišnjeg festivala – Anfiteatra, i zahvalio se svima onima koji su svojim doprinosom omogućili da festival postoji i istraje:
– Kada sve saberete na jednom mestu – šta i kako funkcioniše u ovom gradu, shvatićete da je kultura ono jedino što nas još uvek sabira i što čini ovu zajednicu svrsishodnom i čini je još uvek porodicom i zajednicom. Ponekad deluje teško, ponekad deluje glupo, ponekad deluje beznadežno, ali verujte mi na reč, dokle god postoji festival i ljudi koji ga podržavaju, postojaće i ovaj grad, postojaćemo i svi mi zajedno – ukazuje Slavković.
„Dobro veče, Kraljevo!“ – ovim rečima, živo, ali nažalost ne i uživo, putem video poruke pozdravio je publiku Emir Ćatović, veliki srpski, crnogorski, jugoslovenski glumac, i time presekao zamišljenu crvenu vrpcu čime je zvanično otvorio festival A. N. F. I. teatar, koji se bori za umetnost već osmu godinu!
– Želim da pozdravim vas, koji ste vjerna publika ovog festivala, a želim i da pozdravim sve vas koji želite da budete razdrmani i probuđeni, jer, između ostalog, to je i zadatak pozorišta i umetnosti – da nas razdrma, razbudi i ono što je najvažnije, da nas natjera da mislimo“, dodao je Emir. „Bunt i nemir – to je ono što ovaj festival budi kod građana i građanki Kraljeva i svih onih koji dođu na ovaj festival. Ali bunt protiv uštogljenosti misli, bunt protiv provincije u nama i poziv i borbu protiv i malo i najmanjeg fašizma u nama.
Performansom savremenog cirkusa – Play Šopalović, Inex cirkus teatra iz Beograda, buntovno je i otpočeo festival. Premijerno je izvedena 2019. godine, povodom stogodišnjice Udruženja dramskih umetnika Srbije, na otvaranju izložbe „Pozorište u vremenu svakom” u Beogradu „u želji da se prikaže aktuelna borba umetnika protiv degradacije kulture i estradnog trovanja nacije“.
Predstava počiva na motivima klasičnog dramskog dela „Putujuće pozorište Šopalović“ Ljubomira Simovića, koje pokazuje zapostavljeno mesto pozorišta u društvu u vreme rata. Najvažniji rat današnjice, koji umetnost svakodnevno vodi, jeste onaj protiv kiča i šunda. Članica ansambla, Tamara Jeremić, ističe da je poruka predstave da treba da obratimo pažnju na neke vrednosti koje smo malo zaboravili:
– Zato naši glavni likovi postoje u nekom neodređenom prošlom vremenu, a mi se borimo protiv kiča i šunda, koji nas okružuje i predstavlja se našoj sredini, našoj zemlji, kao nešto sasvim normalno, čemu svi treba da se pripojimo i prihvatimo da je to u redu. „Silikoni su u redu, ulepšavanje plastičnom hirurgijom je u redu“, a mi smo protiv toga i to je neka naša priča koju želimo da prenesemo publici. I, naravno, to što mi radimo, savremeni cirkus, tu je da pokaže te specijalne efekte borbe protiv svega toga.
Tako se ansambl predstave, koji pored Tamare Jeremić, čine Vladimir Maksimović, Jelena Stanojević, Đorđo Ivanović, Renato Ivić i Vojislav Šantić, bori protiv svega toga na načine koji su njima poznati.
Na pitanje kakav je položaj umetnosti i da li ona opstaje u toj borbi, Tamara odgovara da je:
– Umetnost uvek u istom položaju – ona mora da se bori protiv određenih stvari koje su represivne i umetnost je takva da se prilagođava svakoj situaciji, zato što umetnost mora da bude prisutna, umetnost mora da bude aktuelna, da bude angažovana, da bude uklopljena u ovaj sadašnji trenutak i da bude živa, jer ne može da se dešava kao reprodukcija.
Svojevremeno je Ronald Harvud, istaknuti dramski pisac i scenarista, govorio da je „pozorište moćna sila u društvu i arena u kojoj su ljudi u stanju da istražuju sebe i svet u kojem žive.“ Upravo to smo doživeli zahvaljujući Maji Šarenac, glumici Gradskog pozorišta iz Podgorice, koja nas je autentično sprovela kroz skup kolumni „Odbrojavanje“, dramske spisateljice Tene Štivičić, čiji je smisao za humor precizan i beskrajno inteligentan.
„Sve češće pokušavam da detektujem trenutke kada sam postala svesna sveta i njegovih kompleksnih mehanizama“ – ovom rečenicom otpočinje monodrama, kojom pokušava da i nas osvesti i pomogne nam da „odbrojimo“ dane nevidljivim zidovima i shvatimo ,,da se anamneza svesti sastoji od stalnog i bolnog rušenja mitova sa kojima odrastamo, o ljudima, o partnerima, o uspehu, o sreći, o ambiciji, o pravima, o ravnopravnosti i o sebi što se, verovatno, ni na koji način nije moglo uvrstiti u obrazovni sistem.
Zašto baš Odbrojavanje?
– Ja ne znam dan kada će se to dogoditi, ne znam da li treba razjašnjavati, ne gradim bunker u zemlji i ne očekujem četiri jahača apokalipse. Ono što znam jeste da se ova civilizacija troši i da joj ističe rok – na ovaj način Maja Šarenac zaključuje monodramu, ali i prvi dan Anfiteatra.
Ipak, umetnost je nadživela sve civilizacije koje su postavile njene temelje, i umetnici i poštovaoci umetnosti biraju da veruju da ona nema rok trajanja.
Glumac Emir Ćatović svojim govorom odgovorio je i na pitanje – kako preživeti, pogotovo u vremenima kada su umetnost i kultura prvi na listi za rezanje ionako skromnih sredstava:
„Kako preživjeti? I čini mi se da ste najbolji odgovor na takva pitanja baš vi, vjerna publika ovog festivala, koji svojom ljubavlju, a što se voli to se i čuva, ne date i ne dozvoljavate da se ta iskra ugasi. I to je bunt. Za sve vas koji mislite, koji volite pozorište i umetnost, želim vam da se dobro razdrmate i uzbudite i čestitam vam osmi Anfiteatar i proglašavam ga otvorenim. Uživajte.“
Minja Milovanović
autor fotografija: MIlica Šolajić Popović
