Poezija je pojava, gotovo stihija koja stvara novu realnost. Ta nova realnost je, ustvari upliv večnosti u protok vremena, ali i u svaki drugi tok. Ona je, budući nejaka, i privremeno nastanjena na marginama ove stvarnosti prenaseljenoj vestima, nadutoj informacijama svake vrste, korektivni faktor. Jer samo poezija danas može da obuhvati sve sfere kojima se projavljuje svet, čovek, Bog.
Poezija to radi bez prevrata, bez revolucija, bez mirovnih sporazuma, ili ratnih saveza. Nije opterećena naučnim metodama, baš iz razloga jer ništa kategorički ne tvrdi. Ne tvrdi, ali potvrđuje. Poezija nije obavezna ni zakonima, ustavima, jer ona postavlja pravni poredak i ma koji motivi bili u njoj obrađeni, bolje rečeno ispevani, oni su uvek istiniti. Jer pesma je nova sinteza, nova stvarnost, novo društvo, nova nauka, nova religija. Ona se može tumačiti dostupnim sredstvima i sistemima, ali uvek ostaje pomalo banalno pitanje: Šta je pesnik hteo da kaže?
Problem je, ipak, u samoj postavci ovog pitanja. Pesnik je već rekao, odnosno, poezija je uspostavila novu stvarnost, novu suštinu, mali univerzum koristeći talenat i umešnost pisca da pesmu prihvati i saopšti je. Ali poezija nije samo u pesmama i tu je možda najveća tajna. Tražimo je i nalazimo u filmu, novinskom članku, u foto-albumu, u putopisu prijatelja sa društvenih mreža, u žitijima svetih, u životima radnika u proizvodnji, u reportaži o pustinjaku koji spava među lisicama, u trenutku kada se na vrhu planine ukaže utvrđenje.
Poezija zbog toga dugo vaja, gnječi, kali pesnika. Jer mora da postane pesmovidac, mora da razvije prijemnike poezije i da je svuda i na svakom mestu primeti, dočeka i zabeleži. Zbog toga pesmovidac, nikako ne može biti stihoklepac, jer njegov zadatak nije da stihove niže, već je nizanje stihova samo posledica istočnika sa koga se napaja njegovo biće.
Zbog toga Nikolaj Velimirović u Religiji Njegoševoj kaže da pesnik svojom suštinom ne može da bude deo bilo kakve organizacije, čovečanske asocijacije, partije. Baš zato što je zatočnik poezije, zatočnik i jezika kroz koji poezija hoće da se projavi. Bela Hamvaš poverava pesniku još usamljeniju ulogu, a to je uloga poslednjeg čuvara hrama. On kaže, parafraziram, da su svi nestali i miropomazani monarh, i sveštenik i svi drugi autoriteti koji su se pojavljivali u istoriji i da su na njihovo mesto došli sumnjivi tipovi.
Jedino pesnik, po Hamvašu ostaje autentičan i to ne kao glas, naroda, glas crkve ili glas nekog pokreta, revolucije, već prijemnik i predajnik poezije. Onda se vraćamo u današnji trenutak. Trenutak kada je količina podataka neizbrojiva, od koje se mnogi razboljevaju, od kojih mnogi umiru, zbog kojih se stvara nova religija pod nazivom Teorija zavere, jer ljudi moraju da selektuju podatke, na njima odgovarajući način.
Zbog svega, pesnik 21. veka mora da gradi svoju sintezu, ukoliko neće da se konzervira u nekom periodu istorije književnosti, a takvih je veoma mnogo. Sinteza mora da bude plod slobode, mora da bude istinska poetska slika, bez obzira na formu, motiv, pozivanje na neki od književnih pravaca.
Danas je pesnik lična sinteza, jer tako zahteva trenutak i odgovor koji se mora suprotstaviti duh u vremena. Duhu koji razara zajednice, koji mrvi sve na integralne delove, koji u isto vreme vrši pritisak na svakog pojedinca direktno, lično. Možda je ovo vreme u poeziji neka vrsta poetskog sinkretizma. Kao i svakog drugog mešanja i smešavanja. Ali jedino poezija, poetika može imati sigurne koristi od ovakve sinteze.
I kada se poezija bude vratila, tako novorođena, jezicima, narodima kojima je namenjena, a koji je danas ne čuju od buke različitih generisanih podataka namenjenih potrošnji, uživanju, bekstvu od stvarnosti, imaće šta da im prenese. Ako ništa drugo, ono slobodu i čistu poetiku, poezis kojim je svet i počeo.
Aleksandar Marić
