Porodica, rođaci, prijatelji, nekadašnje kolege, saborci i poštovaoci oprostili su se danas na komemoraciji od Ivana Rajovića, novinara, urednika, pesnika i jednog od najprepoznatljivijih glasova kraljevačkog javnog života devedesetih godina.
Rajović je ostao upamćen kao novinar Ibarskih novosti, ali i kao autor kolumni, pesnik i književnik, čovek snažnog kritičkog stava i građanske hrabrosti. Krajem devedesetih bio je među onima koji su tokom protesta svakodnevno govorili kod spomenika Milutinu u centru Kraljeva, u vreme kada su, kako su podsetili njegovi prijatelji, takvi istupi zahtevali veliku ličnu hrabrost.
Rade Erac podsetio je na ulogu Ivana Rajovića u javnom životu grada i na trag koji je ostavio u novinarstvu i književnosti.
On je podsetio na vreme kada je, kako je rekao, čitav grad branio repetitor tadašnje Televizije Kraljevo na Goču.
„Čitav grad je 1996. godine branio repetitor na Goču. Danas su oteti svi mogući repetitori širom Srbije, ali danas više nema Ivana Rajovića i nema šta da se brani. Ima li napretka bez ljudi Ivanovog kova, bez onih koji su težili opštem dobru, a ličnih interesa nisu imali? Izgleda da nema“, rekao je Erac.
On je dodao da je Rajović bio jedan od onih ljudi koji su ostavili trag u gradu.
„Negde na Bulevaru kralja Aleksandra u Beogradu stoji grafit: ‘Došao sam da ostavim trag’. Ivan Rajović je svakako bio jedan od onih koji su rođeni da ostave trag“, kazao je Erac, podsećajući i na Rajovićev novinarski rad u „Ibarskim novostima”, koje su se, kako je rekao, „u to vreme čitale zbog druge strane i njegove kolumne“.
U ime nekadašnjih kolega govorila je i novinarka Marina Miljković Dabić, koja je podsetila na Rajovićevu hrabrost i na godine kada je javno govorio onda kada su mnogi ćutali.
„U ‘Ibarske novosti’ došao je na krilima pobede Koalicije Zajedno krajem devedesetih, na krilima stotinu dana hrabrosti kada je stajao kod Milutina i govorio onda kada mnogi nisu smeli. To se ne zaboravlja. Zato će ostati Ivanova hrabrost, njegov glas kod Milutina, njegove reči, pesme i knjige koje su bile ispred vremena“, rekla je ona.
Podsećajući na njegov književni rad, istakla je i značaj knjige „Četrdeset jedna priča“, koju je Rajović napisao sa Markom Slavkovićem:
„Da ništa u životu drugo nije napisao, ta knjiga ostaje kao veliko delo nastalo među crnim maramama i suzama onih koji su u ratu 1999. izgubili svoje najmilije. Ona je prvi pisani spomenik kraljevačkim vojnicima i rezervistima poginulim te godine. U gradu u kojem se lako pristaje na kompromise, Ivan to nikada nije učinio. Zato će za mnoge ostati ono što je bio – kraljevački Če Gevara. Ne po ikonografiji, već po nepristajanju i večitoj zapitanosti:
mora da smo umeli bolje?“
Od Rajovića se oprostio i prijatelj Ivan Damljanović, koji je njegovu pojavu uporedio sa istorijskim ličnostima koje su se suprotstavljale nepravdi.
„Sudbina buntovnika i revolucionara je takva da nemaju lak i jednostavan život. Da ga imaju, ne bi bili buntovnici. Ivan se borio kako je znao i umeo i ostavio trag u ovom gradu i Srbiji. Stradao je, mučio se i patio, ali nikada nije odustao od svojih ideja, od borbe za čast, dostojanstvo i slobodu. Svi znamo da su plodove te borbe drugi koristili, dok on nije odustajao od toga za šta se borio. Pogledajte danas, uzmuvala se čitava Srbija. Narod se diže na sve strane. Ta buna nije utihnula, ona samo čeka novog Ivana Rajovića da sa njim ostvarimo snove koje je Ivan sanjao“, rekao je Damljanović.
Svom prijatelju Ivanu Rajoviću, u jednoj od svojih knjiga, Saša Košanin posvetio je pesmu čiji je deo danas pročitan na komemoraciji:
Ivanov glas
Stvarnost je život koji vredan nije,
bunt, suzavac, otpor i pendrek po glavi,
navikli smo na mrak, čemu da se krije:
sve što zemlja rodi, zatre, zaboravi.Obmanom i lažima teraju čoveka
da u umnim ljudima vidi propalice,
i dok se sud Božji ovde željno čeka,
brat bratu pljuje u bestidno lice.Kroz pesmu i slike bejahu sveci,
da san junaka tok košmara ima,
bez zvuka pištaljke pod miškama leci,
sad zore vidimo samo u noćima.U boj se spremam nejake da branim,
istini za volju, dedi u amanet,
plamenom vatrenu dušu da nahranim,
mladost mi je svedok, a međa je zavet.Zato reč sloboda nek leti, putuje,
sad ili nikad, Milutin još čeka,
Ivanov glas neka nova mladost čuje,
njegove će reči živeti doveka.
Ivan Rajović sahranjen je danas na Novom kraljevačkom groblju, uz zvuke pesme „Stani, stani, Ibar vodo“.
M. M. D.
