„Ako napravite selfi, možete ga postaviti kao post, stori ili poslati u inboks, očekujući da će fotografiju neko skrinšotovati, šerovati ili lajkovati”: kad ovako govorite – zapitate li se da li je naš jezik pripremljen za digitalno doba i ima li načina da njegova lepota opstane?
Sa pojavom društvenih mreža u naš jezik su „brzinom interneta“ ušle nove reči – postovati, šerovati, tagovati, lajkovati… Jedno veliko evropsko istraživanje pokazalo je da je najmanje 21 evropski jezik, među kojima je i srpski, u opasnosti od digitalnog izumiranja.
U serijalu tekstova portala Krug posvećenih medijskoj i digitalnoj pismenosti pod nazivom „Ako (ne) čitaš između redova“ razgovarali smo sa dr filoloških nauka Rajnom Dragićević. Ona je redovna profesorka Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu i na osnovnim, master i doktorskim studijama predaje Leksikologiju, Leksikografiju i Leksiku srpskog jezika. Bavi se još i tvorbom reči, kao i lingvokulturologijom srpskog jezika i autorka je više od 250 naučnih i stručnih radova i prikaza.
– Digitalno doba je donelo mnogo promena u pismenosti, a te promene se ogledaju u tome što se, na neki način, to se tako obično kaže, „demokratizovao“ javni prostor. Danas svako ima prava, i svako može, i svako hoće da kaže i napiše ono što misli, a to je onda dovelo do toga da se neka jezička pravila polako zaboravljaju i zanemaruju i da razgovorni jezik polako ulazi u jezik medija.
Mediji danas više nisu samo novine, to više nije samo televizija, samo radio i tako dalje, nego i društvene mreže. Sve to čini taj medijski prostor, a u njemu dolazi do toga da se snižava nivo jezičke kulture, jer ono što je do juče bilo neprihvatljivo i nemoguće, već danas postaje prihvatljivo, a glavni problem jeste uticaj razgovornog jezika koji se sve više uvlači u medije. Tako se i dešava da se, nakon što se neke takve reči pojave na društvenim mrežama, one već sutradan pojave, na primer, i na Prvom programu Radio-televizije Srbije, u nekom časopisu ili u dnevnim novinama… Jednostavno, gubi se granica između onoga što je nekad bio novinarski jezik i onoga što je razgovorni jezik i sve to zajedno postaje – čudna mešavina.
Pogledajte VIDEO:
Uz konstataciju da sve to, naravno, urušava kvalitet našeg jezika, pomenula sam situaciju kojoj sam nedavno svedočila: voditeljka jedne gledane emisija na vrlo gledanoj televiziji napisala je objavu na svom nalogu na jednoj od društvenih mreža. Njena objava nije imala ni veliko slovo, ni tačku, ni zarez, a kad su joj pratioci to zamerili, ona je rekla da je u pitanju novi trend koji se zove se „tok misli“ i da nju ne zanima previše da li oni „sa tokom njenih misli mogu da se snađu“. Pitali smo prof. dr Rajnu Dragićević – koliko bi, zapravo, baš poznate ličnosti trebalo da vode računa o tome kako se izražavaju ako već imamo ono što se zove urušavanje jezika i kroz ovakovo oglašavanje na društvenim mrežama?
– Upravo bi javne ličnosti morale o tome, naravno, najviše da vode računa, ali svi smo svedoci da se to više ne dešava i ono što, nažalost, i sama primećujem – to je da postoje, osim trenda „toka misli“ koji ste Vi pomenuli – i neki drugi trendovi koji su takođe vrlo problematični, a to je upravo ono na šta se sada i poznati lingvisti pozivaju – dozvola da svi možemo da pišemo onako kako želimo, da svi možemo da govorimo onako kako želimo, da možemo da pratimo jezik nekog dijalekta uz koji smo odrasli… Nažalost, upravo značajni lingvisti promovišu takve ideje. To je u vezi sa nekom opštom demokratizacijom i u vezi sa antikulturom koja danas postaje sve više „glavni tok kulture”, a to je da se ono što je nekada bilo vredno i važno – ismeva i da se okreće na svoje naličje.
Kakvi su danas Vaši studenti? Oni će u društvu biti promoteri lepe reči, pa me, u tom smislu zanima: jeste li zadovoljni novim generacijama za koje je digitalni svet prirodno okruženje, gotovo od samog njihovog rođenja?
– Nekoliko tokova se tu meša. Jedan od tih tokova je činjenica da se sve manje studenata upisuje na srpski jezik, na Filološki fakultet uopšte i na društveno humanističke nauke, a onda – i studenti koji se upisuju na srpski jezik, nažalost, često su oni koji nisu mogli da upišu nešto drugo što su želeli. Ako su se oni kao loši đaci upisali na naš fakultet ,onda se, nažalost, dešava to da ga i završe kao loši studenti i da kao takvi odlaze u škole i da naš predmet postaje sve manje interesantan đacima. To je jedan problem, a sa druge strane je upravo ovo o čemu Vi govorite: uticaj medija na njihov jezik. Tako imamo dvostruk problem: s jedne strane je mala zainteresovanost onih koji studiraju srpski jezik, a sa druge strane – uticaj digitalnog doba u kojem živimo na jezik i tih studenata. Zbog toga profesori danas moraju da „muče muku“ i da, itekako, povedu računa o svojim studentima, da ih nekako motivišu. Mislim da mi uspevamo, bar u nekoj meri u tome. U svakoj generaciji Ima izuzetnih studenata koji iza sebe nešto ostave. Evo, recimo, Društvo za srpski jezik i Katedra za srpski jezik organizuju u martu, mesecu srpskog jezika, angažuju naše dobre, zainteresovane studente koji svuda po Srbiji drže predavanja u vezi sa različitim jezičkim pitanjima, tako da je na njima, čini mi se, budućnost. Dakle, ipak, ima nade.
Hoće li lepota srpskog jezika opstati?
– To mnogo od nas zavisi, a ja se, nekako, nadam da hoće i da će u budućnosti, ipak, oni kojima je do toga stalo – voditi glavnu reč i moći da utiču na to da opstane lepota reči.
Ocenu o javnom diskursu u Srbiji – sa posebnim osvrtom na politički, ali i na onaj kojim se koriste voditelji, spikeri i novinar, prpfesorka Dragićević daje na sebi svojstven način. Kako navodi – pre nekoliko godina odlučila je da napiše rad o novouvedenim rečima na javnoj sceni i – zapanjila se:
– Nisam imala ideju da biram reči po nekom kriterijumu, već da samo biram ono što je novo. I pogledajte reči iz naših dnevnih novina u poslednjih pet godina: balegarluk, pozeraj, novindžija, čemerizacija, kokakoličar, evromahala. Od novih reči očekujemo da označavaju nove pojmove, da se u XXI veku – veku razvoja tehnologija i nauke stalno ponavljaju nove reči, novi duhovni pokreti… Tako sam ja učila đake da nove reči služe da obeleže nove pojmove u civilizaciji, kulturi – pojavljuju… sve dok nisam videla šta se u realnosti dešava. Značenje prideva „sendvičarski“ promenjeno je, pa danas imamo „sendvičarski mentalitet“, imamo i „trampoidnu frizuru“, a sve što je dobro i kvalitetno danas je – „brutalno“!
Nije dobro, kaže naša sagovornica, da jezik opterećujem rečima kojima ne znamo značenje.
– Na primer, pitala sam svoje studente šta je generalka. Odgovorali su: generalno čišćenje kuće, žena generala, generalna proba, generalno čišćenja automobila, sobe… Reč „totalka“ objašnjavali su kao: totalno sređivanje kuće, totalnu rasprodaju, totalnu grešku, totalno sređivanje života, totalnu štetu. Ranko Bugarski napisao je knjigu o skrivenom uticaju engleskog jezika na srpski koja otkriva da oni koji upotrebljavaju reči „slivenice“ i ne shvataju do koje mere je to psihološki uticaj engleskog jezika. Pre svega mladi ljudi na društvenim mrežama vide te „slivenice“ i onda počnu da ih upotrebljavaju. Slivenica u srpskom jeziku danas ima toliko mnogo da je profesor Bugarske imao dovoljno materijala o tome napiše vrlo interesantnu knjigu. Evo primera koji je upotrebio mitropolit Amfilohije: „Došlo je vreme da budemo demokratska, a ne demonokratska zemlja“. Demonokratija je slivenica od reči demon i demokratija, a kada je čujete – jasno vam je dokle je to slivanje došlo. To je sve, ustvari, neka vrsta jezičke igre, ali nije dobro kada nove reči koje uvodimo u jezik ne služe da označe neki novi proces ili nešto novo, nego služe za ekspresivno izdržavanje.
U skladu sa tematikom ovog serijala, zanimao nas je i odgovor: da li i mladi, podjednako kao i stariji, treba da nauče da, kad su mediji u pitanju „čitaju između redova“ i šta se dešava ako nekritički veruju svemu onom što im se u medijima i na društvenim mrežama – servira?
– To je osnova medijske pismenosti! Pojam medijska pismenost je nedavno počeo da se razvija, a medijska pismenost ne podrazumeva samo bukvalnu pismenost – da moramo znati kada ćemo napisati veliko slovo, kada zarez, a kada tačku, nego podrazumeva i to da naučimo da čitamo vesti i da upravo „čitamo između redova“, da shvatimo – šta je onaj koji je hteo nešto da nam kaže, zapravo, poručio. S druge strane – treba naučiti i novinare da pišu tekstove na taj način, tako da je to obostrani proces koji nije jednostavan. Postoji, dakle, neki površinski, ali dubinski nivo u komunikaciji između čitaoca i onoga koji piše.
Naša sagovornica bila je, u proleće ove godine, članica troćlanog žirija koji je za najlepšu srpsku reč izabrao reč „praskozorje“. Predloge su slali učenici na konkursu koji je Društvo za srpski jezik i književnost Srbije u saradnji sa Katedrom za srpski jezik Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu organizovalo u okviru manifestacije „Mart, mesec srpskog jezika”.
Stiglo je 905 predloga, a reč „praskozorje“ za najlepšu je predložilo čak – 10 učenika. Neke od najučestalijih reči bile su još i: ljubav, porodica, sreća, majka, hvala. Neka ta činjenica bude deo nade da će srpski jezik preživeti digitalno doba.
GOVOR PROFESORKE RAJNE
Dr Rajna Dragićević je i profesorka koja je javnosti postala poznata po pismu koje je na kraju njihovih studija, svojim studentima 2013. godine, umesto uobičajenog čestitanja, na apsolventskoj večeri posvetila govor kakav će pamtiti celog života. U svom govoru profesorka je svoje student, između ostalog, podsetila:
„Mnogo toga oko vas ubijaće vam motivaciju. Ipak, ako mene pitate, na listi vrhunskih zanimanja nalaze se sledeća: profesor, lekar, advokat, sudija, inženjeri, još jednom, profesor. Ako pitate sve roditelje ovog sveta čime bi želeli da se njihova deca bave, odgovoriće vam na isti način.
Raznorazni nepismeni i polupismeni ljudi danas sebe olako mogu nazvati nekakvim pi-arovima ili menadžerima, neobrazovane voditeljke sebe zovu novinarkama, a folk-pevačice umetnicama, da i ne govorim o art direktorima, biznis konsultantima, bek-ofis administratorima, velnes konsultantima, ivent koordinatorima, kopi-print operaterima, marketing konsultantima, ofis-asistentima, portfolio-menadžerima, produkt dizajnerima.
Iza zvučnih naziva zanimanja najčešće se kriju foliranti koji misle da se ugled može steći preko noći, kriju se oni koji nisu imali izdržaj da završe fakultet koji su započeli, oni koji menjaju zanimanja i profesije kao prljave čarape. Nemojte zaboraviti da se profesorom, lekarom ili sudijom niko ne može samoprozvati.
Ponosite se svojim zanimanjem koje se može steći samo upornim, vrednim radom, odricanjem, nespavanjem i višegodišnjim samosavladavanjem i samoodricanjem. Ne dozvolite da vam bahati, hvalisavi i samouvereni vlasnici raznoraznih restorana, firmi, privatnih aviona, luksuznih stanova drže lekcije o uspehu, jer VI STE PROFESORI, a oni su samo vlasnici kvadratnih metara!“
M. M. Dabić
