Možda je još pre nego što su mu roditelji dali ime, Luka Radić iz Kraljeva bio predodređen da bude ono što njegovo ime (od grčkog korena reči „luks“) znači – svetlost, sjaj, blistavost, ono što je svetleće i što obasjava. A priča o njegovom životu priča je o ljubavi – njegovih roditelja, rođaka, školskih drugara, nastavnika, profesora i tri divne devojke: Kristine, Jelene i Mirjane koje su tokom osnovne, a potom i u srednjoj Ekonomsko-trgovinskoj školi u Kraljevu bile njegove personalne asistentkinje.
Pogledajte VIDEO reportažu o Luki:
Luka je rođen pre vremena, a komplikacije na rođenju dovele su do cerebralnog krvarenja. To saznanje je samo pojačalo ljubav onih koji su ga najviše voleli, a i danas smatraju da je, dobivši šansu za život, Luka već tada postao poseban i ostao – do danas. A sad je 19-ogodišnji mladić koji je završio srednju školu okružen drugarima koji su uvek imali toplu reč za njega i govorili kako ume da im ulepša dan. Jer, Lukino čisto srce vidi samo dobro u ljudima i dobrim mu se uzvraćalo.
Njegova mama Dijana Radić kaže kako je imao mnogo sreće, od vrtića, kroz osnovnu i srednju školu.
– Bilo je teško u početku, ali Luka je uvek imao sreće da oko sebe ima dobre ljude koji su ga razumeli, svoje drugare i tri personalne asistentkinje koje su sada deo naše porodice. Uvek su tu za nas i nikada nismo brinuli za njega kad je u školi.
Koliko je bilo divno, priseća se Dijana, kad čuju da njegovi školski drugovi kažu kako im je ulepšao dan:
– On je takav, komunikativan, veseo, iskren, dete bez osećaja da bi ikoga mogao da mrzi, sav je od ljubavi satkan. I znate, toliko je malo potrebno da se deca i ljudi poput Luke usreće. Njima svaka pažnja mnogo znači, a njega su u školi zaista svi voleli. Zato se i osećao tako prijatno u školi.
Mirjana Jakovljević Luki je bila podrška kroz osnovnu školu:
– Nekako smo zajedno rasli, sazrevali. Luka je uspeo da ostvari svoje ciljeve, uz moju i podršku svojih ostalih personalnih asistentkinja, svojih roditelja, učitelja, nastavnika i profesora. Sad kad je završio srednju školu, nadam se da će i ubuduće biti uspešan mladić, a u budućnosti i roditelj. Mnogo sam naučila od njega, verujem i on od mene. Empatiju sam imala i do tada, ali je rad sa Lukom sve to samo pojačao.
Luka nam s ponosom priča kako je uvek išao veseo u školu, jer „u školi je život“:
– Ti školski dani bili su super, zanimljivi. Ništa mi kroz školu nije bilo teško. Od predmeta sam najviše voleo srpski jezik i književnost. Matematiku malo manje. Volim i da crtam, a muzika ima posebno mesto u mom životu.
Kristina Pejćić Paunković, koja sada radi kao učiteljica, sa Lukom se družila od njegovog polaska u srednju školu:
– Ta godina je za mene bila najlepša. Posao personalnog asistenta više je nego poseban, jako odgovoran i ne može svako da ga radi. Potrebno je mnogo ljubavi i pažnje, a ja sam tome pristupila od srca i zato sam dobila najboljeg druga. Kad ljubav date punog srca – dvostruko vam se vrati – otkriva nam Kristina dok grli Luku, a iz njihovog zagrljaja je jasno da su, kako oboje kažu, prijatelji za ceo život.
Kristina ističe da je posebno ponosna na prijateljstvo sa Lukinom mamom. Dok nju savladavaju emocije, Luka kaže: „Evo, pričaću ja!“, ali Kristina uskoro pribrano pojašnjava da su Lukina porodica, on i ona teške trenutke prebrodili – zajedno:
– Dijana, Lukina mama je zaista jedna posebna žena i ponosim se što je ona moj prijatelj. Pravi je primer borca i volela bih da bude primer svim ženama i dokaz da se ljubav, upornost, trud i rad, na kraju isplate. Sve što su pre svega ona, ali i oni kao porodica, emocionalno, i u svakom drugom pogledu, uložili u Luku se i vidi. Mnogo je važno da čovek zna da nije sam.
Biranim rečima o Kristini govori i Dijana, dok mi u svakom trenutku vidimo dokaz Dijaninih reči da je Kristina za Luku „veoma posebna“.
– Znali su njih dvoje da pobegnu sa časa istorije, pa da mi slikaju kolače u poslastičarnici na koje su izašli. Kristina sada ima sina od godinu dana, malog Jakova, kojeg Luka obožava i kad god se dopisuju, Luka prvo pita za njega. Jednostavno, za Luku je Kristina, kako on kaže „čovek od poverenja“. Luka oduvek, najviše od svega voli svoj rođendan – kaže Lukina mama, prepričavajući kako on, čim počne maj, krene da razmišlja o iznenađenju koje će mu drugovi i asistentkinje prirediti.
Kad je slavio punoletstvo, drugari su sa Lukinim asisitentkinjama u ponoć došli na vrata njegovog doma, otpevali rođendansku pesmu uz tortu, poklone i vatromet. Za 19-i rođendan tortu sa motivima „Crvene zvezde“ koju obožava doneli su na školski čas. Luka se iskreno radovao i uživao i presrećan nam prepričava koliko se i inače dobro slaže sa drugarima iz odeljenja.
Jelena Daničić bila je Lukina personalna asistentkinja u poslednjem razredu srednje škole. I ona ističe da joj je druženje sa Lukom pomoglo da se duhovno nadogradi, ali i da su Lukini drugari iz odeljenja pravi primer kakav treba da bude prijatelj.
– Oni su tek ušli u svet odraslih, ali su pokazali da su dorasli svim tim uspešno savladanim izazovima. Luku oni zaista vole. Jedan od školskih drugova (najbolji, kako kaže Luka) Petar Ristanović, za Novu godinu poklonio je Luki šal Crvene zvezde, jer je znao šta će ga najviše obradovati. Ceo kolektv Ekonomsko-trgovinska škole bio je uz nas i predstavljao nam je pravu i adekvatnu podršku. Cela ova priča sa Lukom je lepa i topla i sigurna sam da će i Luki i meni školska godina za nama ostati u divnom sećanju – uverena je Jelena.
Petar Ristanović, imao je da poruči samo jedno – da je Luka veoma dobar čovek i da je zaslužio sve što su mu priredili.
I na maturskoj večeri videlo se koliko se Luka među školskim drugarima oseća voljeno i zaštićeno.
Anja Seničić, Lukina drugarica iz odeljenja poručila je:
– U druženju sa Lukom naučila sam koliko je empatija važna i verujem da bi svet bio mnogo bolji, kada bismo malo više mislili na druge i svi bili uvereni da nema razlike među nama.
Lidija Pandrc sa Lukom je još od vrtića. I ona je sigurna da im je on pomogao da postanu zreliji i kao odeljenje složni.
Dragana Paunović, direktorka Ekonomske škole u Kraljevu s ponosom je govorila o Lukinom odeljenju koje je, ne izdvajajući Luku nikada, održalo pravu lekciju humanosti i prijateljstva:
– A Luka je divno dete, koje će, nadam se i u budućnosti imati velikog uspeha u daljem životu. Naša škola biće mu tu za sve u čemu možemo da mu pomognemo.
I Jovana Lazović, pedagoškinja u Ekonomsko-trgovinskoj školi ponosno ističe zadovoljstvo što su kao škola primer dobre prakse u u celoj Srbiji kada je inkluzija u pitanju o dodaje:
– A možda smo još bolji primer kako napraviti dobre ljude!
Kad Luki mama kaže da je on njena sreća, duša i radost, isto kao i njegova mlađa sestra Lara, vi prosto vidite ljubav koja isijava iz očiju žene koju prepreke nisu obeshrabrile i jasno vam je da ona delima, a ne rečima, pokazuje koliko je velika snaga zajedništva i podrške.
Svi oko Luke pokazivali su sve ove godine da svojim odnosom prema deci koja su na ovakav način posebna, svako od nas ima priliku da pokaže vrednost čak i najmanje mrve ljubavi koju nekome pružamo. S druge strane, ta snaga, hrabrost i sposobnost posebnih da unesu svetlost u živote onih oko sebe podsećaju nas na lepotu ljudske povezanosti i ogroman značaj podrške. Voleli bismo da u svakoj priči o njima, kao u ovoj o Luki, vidimo kako istinska ljubav i podrška mogu da pomere granice, čak i lekarskih loših prognoza i očekivanja. A kad se to dogodi, budete srećni što ste prisustvovali načinu na koji ljubav pokazuje da svako ko je ima nađe način da izađe iz lavirinta koji život za neke od nas sagradi. I zato, potrudimo se da sva „posebna deca” imaju ljubavi koliko i Luka!
M. M. D.
