Karata za večerašnju predstavu „Beli marcipan“ Fakulteta dramskih u Beogradu više nema, a u osvrtima na četiri prethodne festivalske večeri biće vam jasno zašto su aplauzi posle predstava trajali više minuta i zašto se tražila – stolica više
Deseti Međunarodni festival alternativnih, profesionalnih i omladinskih scena – ANFITEATAR u Kraljevu večeras ulazi u drugu polovinu. Iza ovog festivala stoji pozorišna grupa Grupa Grupa koja postoji 15 godina i, uspevajući da zatvori finansijsku konstrukciju bez podrške države i lokalne samouprave, početkom svakog jula u grad na Ibru dovodi sjajne predstave, promovišući i talentovane umetnike koji su potekli iz Kraljeva.
Pred vama su osvrti na prva četiri festivalska dana iz pera mlade, a veoma talentovane Anđelije Rudnjanin,
Prvi dan Festivala
TAMO GDE PEVAJU
Produkcija FIST & FDU Beograd
režija Đorđe Nešović
Fotografije Milica Šolajić
Tekst Anđelija Rudnjanin
Da li znate nekog ko je otišao „preko“? Za bolji posao, bolju platu, dostojanstven život, za decu? Odgovor je, vrlo verovatno, DA. Gastarbajter i odliv mozgova nisu nepoznati termini na ovim prostorima. Baš iz tog razloga je predstava „Tamo gde pevaju” ostavila tako jak utisak na kraljevačku publiku prve večeri festivala ANFITeatar X i bila ispraćena stojećim ovacijama.
Tamo gde pevaju je diplomski rad Đorđa Nešovića, dok tekst potpisuje Filip Grujić. Predstava je izvedena 1. jula na železničkoj stanici u Kraljevu. Odabir ove nekonvencionalne lokacije nije mogao biti bolji, simboličan – kako za radnju predstave, tako i za samo otvaranje festivala. Priča je smeštena u distopijsku realnost, ne tako nezamislivu, gde je usvojen predlog o iznajmljivanju mladih zemljama Evropske Unije. U tom kontekstu, grupa od šest prijatelja okuplja se kako bi proslavili rodjendan svog druga, ali ujedno i njihovo poslednje zajedničko veče pre nego što ugovori stupe na snagu i njih petoro napusti zemlju na 15 godina. Kako se noć odvija, podstaknuti alkoholom, drogom, ambijentom žurke, ali i činjenicom da se, verovatno, više nikada neće videti, likovi pokazuju svoja prava osećanja i rade stvari koje inače ne bi. Linearna radnja isprekidana je snimcima intervjua onih koji su otišli, 15 godina od datog momenta, odnosno onda kada im ugovori isteknu. Ovi intervjui pružaju uvid u njihove živote i sudbine koje su ih zatekle, posledice njihovih odluka i način na koji je to uticalo na njihove lične odnose. Intervjui su potresni i emotivno intenzivni, kao svojevrsni „prozori u budućnost“ likova koji nas podsećaju na surovu istinu da stvarnost često nije onako bajkovita kakvom je zamišljamo. Uspostavljen je kontrast izmedju mladih ljudi punih entuzijazma koje zatičemo na žurci i onih verzija njih kakvim ih vidimo u zemljama EU nakon 15 godina. Nada i pomirenost. Naročito je potresna ispovest žene koja potpunom neznancu iskazuje žalost za životom koji je mogla da ima. Kroz poluosmeh mu priča o svakodnevnici, deci, poslovima po kući. Jasno je da ovaj život nije ono što je očekivala. Ali, već u sledećem trenutku vraćamo se na žurku, sada i ovde. Čak i pri atmosferi žurke, iza paravana pokreta, svetala, muzike i droge, za naše likove ostaje nerazjašnjeno pitanje egzistencije.
Kroz performans glumaca koji besprekorno prenose osećanja, stavove i misli likova koje igraju, ostvaruje se utisak napetog očekivanja i neizvesnosti. Budućnost je nesigurna, oni mladi i žedni za promenom, boljitkom.Ovo se odražava na njihove živote i međusobne odnose. Železnička stanica je metaforička koliko i prava pozadina ove predstave. Direktno asocirajući na rastanak i odlazak, lokacija čini da gledanje ovog komada bude jedno potpuno jedinstveno iskustvo.Postoji momenat u predstavi gde se naglo i neočekivano scena zaustavlja, a jedan od likova se obraća publici govoreći kako je ostatak scene ostavljen na domaštavanje. Ovo nije jedini takav trenutak, glumci su u kontaktu sa publikom, prilaze, obraćaju se, mašu vozu koji prolazi.
Rušenje četvrtog zida dodaje predstavi notu samosvesti. Priznajući izveštačenost performansa, samo referentni pristup koji je ostvaren ovom tehnikom služi da na drugačiji način približi temu publici i osvrne se na sam performans. To dodaje slojeve složenosti iintelektualnog angažmana pozorišnom iskustvu. Momenti poput ovog mute granice između scene i publike, izmedju fikcije i realnosti, služe kao iznenadan podsetnik da gledamo predstavu u koju se uliva stvarnost. Ova predstava jeste fikcija, ali je, takodje, i naša stvarnost.
Da li znate nekog ko je otišao preko? Odgovor je, sigurno, DA. Ono o čemu govori „Tamo gde pevaju” je da možda, samo možda, „preko“ nije onoliko bolje koliko očekujemo. Tamo pevaju. Ali pevamo i mi ovde.
I mašemo vozovima koji prolaze.
Fotografije Milica Šolajić Popović
Drugi dan Festivala
BRUKLIN I MAČKE U KONTEJNERIMA
Regionalno pozoriste Novi Pazar
Režija Jelena Bogavac
Fotografije Milica Šolajić
Tekst Anđelija Rudnjanin
Višeminutne ovacije, suze i oduševljenje samo su neki od pokazatelja reakcije publike na predstavu koja je obeležila drugo veče Festivala. U pitanju je predstava „Bruklin i mačke u kontejnerima“ u izvodjenju Regionalnog pozorišta iz Novog Pazara. Ovaj komad je pozorišni prvenac spisateljice Vide Davidović, a iza režije stoji Jelena Bogavac. Žanrovski netipična, urbana i relevantna, ova predstava maestralno održava delikatnu ravnotežu izmedju komedije i tragedije. Izvanredna produkcija ilustruje ovaj žanrovski dualitet i nudi duboku idetaljnu analizu kompleksnosti ljudskog stanja.Radnja prati protagonistkinju koja se vraća u svoj rodni grad, ponovno susreće sa starim prijateljima i, u okruženju iz kog je pobegla, biva suočena sa nezaustavljivom lavinom uspomena i trauma iz prošlosti. Smeštena u kafanu, predstava koristi humor kao kapiju za postepeno otkrivanje mračnijih tema koje leže ispod površine. Dok se likovi prisećaju i ponovo povezuju stare rane, možda nikad zarasle, opet se otvaraju i osvetljavaju okolnosti koje su navele protagonistkinju da ode.
U svojoj srži, „Bruklin i mačke u kontejnerima“ služi kao žestoka kritika konzervativnog i represivnog društva koje održava ciklus zlostavljanja, opresije i svaljivanja krivice na žrtve nasilja. Brisanjem žanrovskih odrednica komedije i tragedije, predstava oscilira izmedju izazivanja smeha i nelagode, stvarajući jedinstveno pozorišno iskustvo koje ostavlja trajan utisak na publiku. Momenti komedije i humora dodatno naglašavaju oštar kontrast izmedju spoljašnje fasade likova i emotivnog nemira koji oni nose u sebi. Ono što ova predstava prenosi je složenost iskustava iz stvarnog života, efektivno pokazujući medjusobnu povezanost individualnih trauma i način na koje one rezonuju na kolektivnom planu. Kako priča napreduje, ton predstave se sve više pomera prema tragediji. Sirovi, nefiltrirani prikazi seksualnog, fizičkog i emocionalnog nasilja prisiljavaju nas da se suočimo sa grubom realnošću koja nas okružuje. Preplitanjem priča više likova, predstava naglašava složen i medjusobno povezan karakter traume. Ona razotkriva višeslojnost partnerskog nasilja, kompleksnost emotivnog, verbalnog i seksualnog zlostavljanja, kao i mehanizme koji čine da partnerska veza postane začarani krug nasilja i praštanja iz koga je teško izaći. Izazivajući tako intenzivne emocije, predstava primorava publiku da razmisli o sebi, svojoj okolini i spostvenoj ulozi u razbijanju opresivnih sistema.
Veoma važna i teška tema kojom se komad bavi je upravo zlostavljanje i (ne)prepoznavanje žrtava od strane okoline. Otkrivajući slojeve jedne nasilne veze, nijansirani perfomans se suočava sa mitom da je zlostavljanje uvek otvoreno, fizičko i direktno, i otkriva podmuklu prirodu emocionalne manipulacije, kontrole i prinude. U sirovom i iskrenom prikazu nepouzdanosti u sopstvena sećanja, preplitanja mutnih medjuljudskih odnosa i načina na koji vreme utiče na njih, oslikava se profil žene koja se veoma mlada našla u nasilnoj vezi, kao i posledice koje je ta veze ostavila na nju. Načini na koji ona pokušava da povrati svoj život, telo i srce u svoje ruke mogu se preneti u jednoj replici: „Neće mene niko da muči, ja sam hrabra žena.“
„Bruklin i mačke u kontejnerima“ je potresno svedočanstvo o društvu duboko zaronjenom u svoje traume. Društvu dekadencije, onom u kome je nasilje „zasluženo“, onom u kome se ljudi radjaju sa nadimcima. Ova predstava ima potencijal da bude katalizator za promene, ostavljajući publiku sa mnogim pitanjima i podstičući ih da odgovore na njih traže u samima sebi. Mislim da niko posle ovoga ne može da ostane ravnodušan. Kraljevačka publika, definitivno – nije.
Treći dan Festivala
NANA
Akademsko pozorište Krsmanac Beograd
Master predstava Milene Božić
režija Tijana Vasić
tekst Anđelija Rudnjanin
foto Milica Šolajić Popović
Karirani stolnjaci, dim cigarete, visoki prozori kroz koje se vidi trg. Kroz prozor ulazi Nana obučena u čipku i korset sa jakom šminkom na licu. Dok sedimo u publici, subjektivni osećaj je da je 19. vek i da se nalazimo u francuskoj taverni. Stoga odabir lokacije za igranje ove monodrame napisane po romanu Emila Zole nije mogao biti savršeniji – legendarna kraljevačka kafana Pariz.
„Nana“ je autorski projekat Milene Božić, koja takodje i izvodi komad, a režirala je TijanaVasić. To je portret zanosne mlade žene u Parizu sredinom 19. veka koja se, koristeći svoju harizmu i lepotu, trudi da podigne svoj položaj na društvenoj lestvici i postigne finansijsku sigurnost. Iako je u pitanju monodrama, predstava je dinamična, puna pokreta i muzike, a odsustvo ostalih likova na sceni ispunjava klavir koji zvuči kao da uzvraća replike. Nana je zaista složen lik koji otelotvoruje različite aspekte ljudske prirode i društvene dinamike. Njena požuda i privlačnost su njena najveća prednost koju koristi kako bi manipulisala i privlačila druge. Medjutim, „Nana“ nije samo tragična priča o ženinom ponoru u nemoral, već služi i kao kritika patrijarhalnog i buržoaskog društva tog vremena. Ona dovodi u pitanje tradicionalne uloge dodeljene ženama kao pasivnim objektima i umesto toga ih predstavlja kao aktivne subjekte sposobne da uspostave svoju dominaciju. Sve muškarce vidimo kroz prizmu Naninog života, a ona, bivajući nepouzdan narator, prikazuje nam stvarnost onakvom kakva je ona za nju. Koraci niz masne stepenice, vredjanje, ponižavanje, nasilje i strast su za ovu ženu svakodnevne slike.Višedimenzionalnost Naninog lika je odlično dočarana, pa je tako u jednom trenutku zatičemo kako se histerično smeje, a u drugom očajnički moli za razumevanje. Iako moralno korumpirana, beskrupulozna i drčna, Nana kod gledalaca ne može, a da ne izazove empatiju. U, na momente očajničkoj ispovesti, ona gleda publiku u oči i upire prstom u njih. Njena priča je iskrena i sirova, prikazana u celosti, tako da su jasno razjašnjeni razlozi njenog propadanja u svet prašine i mračnih poriva. Publika se saživljava sa kompleksnošću njenog lika sa svim njenim manama i ne ostaje ravnodušna. Ova povezanost publike sa Nanom još se više produbljuj rušenjem četvrtog zida. Tehnika rušenja četvrtog zida u ovakvom ambijentu zahtevala je dosta improvizacije i adaptiranja teksta datom trenutku, što je glumica svakako maestralno izvela.
Nana je žena koja vapi da je neko sasluša. Kako predstava odmiče, ona skida komade garderobe sa sebe. Ovo je više od doslovnog svlačenja koje prenosi njenu promiskuitetnu prirodu, već služi kao emotivno i lično ogoljavanje pred gledaocima.
Ključni element ove predstave je emotivna veza koju Nana gradi sa publikom koja onda postaje i sastavni deo ove izvedbe. Stvara se osećaj intimnosti, kao da ona publici odaje poverljive informacije ili neku tajnu. Gledanje ovog komada bilo je neverovatno iskustvo. Uz besprekoran performans i autentičnu atmosferu kafane, „Nana“ nam prikazuje transformativnu moć pozorišta i izaziva društvene norme i percepcije. Uprkos smeštenosti u 19. vek, ova predstava je bezvremensko umetničko delo sa elementima kabarea i uz mnogo provokativnosti i tragedije, pa se pokazuje kao izuzetno relevantna. Nana nam se ruga, izvrće svoju kožu naopako i pokazuje nam najniže što naše društvo može da ponudi.
Nana nas izaziva.
Nana nam ne daje da skrenemo pogled.
Četvrti dan Festivala
MUŠKARČINE & DEVOJČICE
Reflektor teatar Beograd
reditelji Minja Bogavac i Vojkan Arsić
Tekst Anđelija Rudnjanin
fotografije Nenad Jerotijević
Plava je za dečake, roza za devojčice.
Oduvek je tako i to svi znaju, prosto je prirodno da tako bude, pa se ova, i mnoge stvari poput ove ne preispituju. Društvo vam odmah na početku života pokaže ove „kutije“ normi i očekivanja i onda vas uredno spakuje u njih. Niko vas ovome ne uči. Rod je toliko snažan produkt kulture da učenje, zapravo, nije ni potrebno.
Predstave „Muškarčine“ i „Devojčice“ su pandani, ne toliko dva polariteta, koliko dve različite priče o istoj stvarnosti. Sinoć smo, u okviru ANFITeatar festivala, imali priliku da ih gledamo jednu za drugom, prvo „Muškarčine“, u režiji Milene Bogavac i Vojkana Arsića, a potom i „Devojčice“, u režiji Milene Bogavac. Obe predstave su svojevrsni dokumentarni prikazi u produkciji Reflektor teatra, a glumački ansambl čine amateri i amaterke. Muškarčine su potraga za definicijom pravog muškarca u vremenu kada stasaju generacije rodjene u toku ratova i kriza. U periodu kada se vreme meri tragedijama, a ideali i vrednosti bivaju poljuljani, sazrevaju neki dečaci, momci i muškarci. Njihov identitet formiran u ovakvim okolnostima pokazuje se često kao konfuzan i nedovoljno čvrst. Ova predstava, osim što dokumentuje njihovo odrastanje, takodje osvetljava probleme, izazove i predrasude s kojima se sreću muškarci. Društvo od njih očekuje snagu i borbenost, uzdržanost od emocija, hrabrost i odlučnost i da znaju da vežu kravatu. Ova očekivanja na mnoge mlade muškarce stavlja pritisak koji se preliva u destrukciju i autodestrukciju. Čvrsto se oslanjajući na rodne stereotipe koji preplavljuju našu kulturu, predstava Muškarčine na duhovit način istražuje i poigrava se sa pojmom muskuliniteta, na momente ismevajući sam pojam muškostii ukazujući na banalnost odredjenih kulturnih normi.
Devojčice su intimni mozaik različitih životnih priča i iskustava koje akterke govore o sebi, usvoje ime, ali i u ime svih devojčica koje su odrasle i odrastaju na ovim prostorima. Ovo je svedočenje o neretko surovoj svakodnevnici s kojom se suočavaju mlade žene u izrazito patrijarhalnom društvu. Pod uticajem rodnih normi i matrica, već u ranom periodu devojke su suočene sa pritiscima koje oblikuju njih i njihovo vidjenje sebe i sveta. Iako ukorenjena uduboko ličnim narativima, predstava Devojčice opisuje univerzalno iskustvo i glasno priča o stvarnosti koja često ne napusti prostor devojačkih soba. Predstava nepokolebljivo skreće pažnju na probleme femicida i nasilja nad ženama, pokreće dijalog i podiže kolektivnu svest. Ona služi kao moćan glas, odlučan u osudi društvenih nepravdi. Naglašavajući različite probleme, ovaj komad oslikava odrastanje obeleženo strahom i hrabro odzvanja porukom: „Ni jedna više!“
Obe predstave se suštinski bave istom tematikom: socijalnim očekivanjima i zacementiranim narativima. Obe govore o kutijama u kojima obitavamo i živimo, u koje su nas smestili kalupi društva. Govore i o opstanku, strahu, borbi, slobodi i potrazi za identitetom.
Šta na kraju znači kad ti kažu: „Budi muško“? I šta to čini jednu ženu? Čini se da ne dobijamo odgovore iz prostog razloga jer odgovori na to ne postoje. Umesto toga, od „Muškarčina“ i „Devojčica“ dobijamo kolaže stvarnog života u kojima pronalazimo sebe.
Dobijamo i jednu jasnu poruku – u redu je osećati, u redu je govoriti o tome, u redu je izaći iz kutije, zgaziti je i živeti slobodno.
