26. novembar 2020.
„Svakog dana spustim se do Ibra da ih nahranim: tako svoju tugu za psom koji mi je ulepšavao život 11 godina, a uginuo proletos, pretvorim u druženje sa pticama koje mogu da hodaju, plivaju i da lete“, kaže kraljevački muzičar
Ima više od decenije otkada su divlje patke napravile stanište ispod starog Ibarskog mosta u Kraljevu. Ima ih, kažu ljudi, četrdesetak, a sve su nastale od dva para divljih pataka koje su se prve „doselile“ u Kraljevo. Već nekoliko meseci – reaguju na jedan karakterističan, muzičarski zvižduk. Jer, gotovo svakog dana, najčešće oko 11 sati, jedan Kraljevčanin dolazi im „sa ponudama“.
Na guvernalama bicikle, Raco Mijatović, koji više voli da ga zovu Raco „Jež“ (po popularnoj grupi čiji je član) „dovozi“ hleb namenjen divljim patkama. Ako nisu u blizini, čim čuju zvižduk, veselo dolete ili doplivaju, a onda kreće borba za parčiće hleba koje Raco strpljivo lomi dok uživa u pogledu na sunčani Ibar u kojem, čini se, patke ovih novembarskih dana – više nego uživaju.
Jedanaest godina Raco je imao psa bez kojeg je ostao u aprilu ove godine. Ostala su prelepa sećanja kojima, kaže, hrani svoju dušu. Letos se, zagledan u ribolovce i prolaznike koji hrane divlje patke, setio kako bi bilo lepo da i on svakog dana, umesto psa kojeg je obožavao, nahrani ovo jato.
– Divno je brinuti o nekome. Od jula, skoro svakog dana kupim bar po dva kilograma hleba i dođem do obale ove naše divne reke reke da hranim patke, golubove, druge ptice. Odvojim pola sata za to druženje i u njemu uživam. Imam taj neki specifičan zvižduk po kome me one, čini mi se, prepoznaju i pojave se – sa osmehom otkriva moj sagovornik.
Životinje uopšte, smatra on, pružaju neiskvarenu ljubav, koju je lako prepoznati, a isto takvu ljubav i traže.
– Mislim da životinje zaslužuju malo bolji tretman od strane ljudi. I mi bismo bili bolji da im svakog dana posvetimo bar 15 minuta dnevno. I psu na ulici priđem s ljubavlju, a on to oseti – kaže Raco Jež koji još, kako navodi, nije u stanju ni da gleda slike svog psa kojeg više nema.
Juče je, osim tri kilograma hleba, gozbu divljim patkama priredio, dodajući parčićima heba i kiflu koju je kupio sebi za doručak.
– Jesam, dao sam im i svoju kiflu. Ja drugu mogu da kupim, a one ne mogu – i šaljivo, i sasvim ozbiljno govori emotivni Raco dok mu glas podrhtava.
Prirodu obožava, ne pije, ne puši:
– Volim da vežbam. Nekad sam bio gimnastičar i fudbaler, a onda me je zaokupila muzika. Na svirkama je dosta dima, pa volim da sam u prirodi. Volim Ibar, volim dobre ljude, muziku koja je u mojoj duši duže od 50 godina. Ta ljubav prema muzici „staija“ je od ljubavi prema životinjama, ali – one se slažu.
Na pitanje da li su sunce i Ibar preporuka svakome ko ima problema da proba da ih reši ili ublaži šetnjom pored reke, Raco odgovara kako neke on lično velike probleme nema, jer je „život napravio takvim da za probleme u njemu nema mesta“.
– Volim sve što radim. Divlje patke hranim zato što, kao i u muzici, uživam u tome, zato što je to dovoljno da mi srce bude ispunjeno – zaključuje Raco.
Kćerka Vanja, gradi uspešnu pevačku karijeru i živi u Beogardu, a sin Vladan je veoma uspešni džez pijanista, koji je sa briljantnim uspehom diplomirao na konzervatorijumu „Rihard Štraus“ u Minhenu, gde je i magistrirao 2010. godine. Nastupao je u najprestižnijim dvoranama Evrope i sveta, a koncert u Karnegi holu ima posebno mesto u njegovoj karijeri. Vladan živi u Njujorku u koji je odlazio i tata Raco, koji mi je juče pričao kako je obišao pola sveta, ali – na dalekim meridijanima nije mogao da nađe Ibar i Kraljevo, a bez, nikada ne bi mogao. Možda baš zbog svih tih ljubavi koje je strpljivo čuvao i uplitao, Raco i ume toliko da uživa u malim stvarima od kojih je, u suštini satkan život svakog čoveka. Koliko god divlje bile – i patke su to prepoznale.
di
M. M. D.
