Drugi tekst serijala Tačke susreta okupio je četvoro mladih iz Srbije i Bosne i Hercegovine da podele svoja iskustva kada su u pitanju rodni stereotipi, ali i kako su iste prevazilazili
Ako se plašiš mraka – zapalićemo (i ovaj) grad zapažena je poruka na protestima širom Balkana proteklih nedelja. Poruka je jasna: devojke se sa razlogom osećaju nebezbedno i tu se javlja solidarnost među mladim ženama, ali i momcima koji su svesni da nešto ozbiljno nije u redu. Koji deo tog mraka čini ono što zovemo rodnim predrasudama?
Drugi tekst serijala Tačke susreta okupio je četvoro mladih iz Srbije i Bosne i Hercegovine da podele svoja iskustva kada su u pitanju rodni stereotipi, ali i kako su iste prevazilazili.
I rod i predrasude su društveni i kulturni konstrukt
Dalila Palavra, dvadesetdvogodišnja studentkinja književnosti naroda BiH iz Sarajeva, podsetila nas je na razliku između pola i roda, koja je često nepoznata u našem jeziku.
Spol je ono određenje s kojim se rodimo i koje sami prepoznajemo, istražujemo, shvatamo. Pol je biološka kategorija, dok je rod društvena kategorija: rod shvatimo gledajući druge kako se prema nama ponašaju, šta od nas očekuju da činimo i kako na nas gledaju.
Predrasude, koje smo već objašnjavali u prvom tekstu serijala, drugačije su u zavisnosti od toga „sa koje strane“ dolaze. Mateja Milić, dvadesetdvogodišnji student psihologije iz Kraljeva, seća se pitanja, a zapravo više prozivke – šta plačeš kao devojčica? koju je najčešće čuo sa muške strane, a to da su svi muškarci debili mogao je da čuje od svojih drugarica i drugih devojaka. Ovu drugu predrasudu označava kao nešto što čovečije deli na muško i žensko, pa se jednom polu negira mogućnost da uživa osobine koje u ovoj podeli pripadaju drugom polu.
Niz omalovažavanja, podcjenjivanja i ismijavanja
Emir Osmić, dvadesetšestogodišnji magistar hemije iz Maglaja, prisetio se vrlo jasne podele posla koja je produkt patrijarhalnog sistema, koji je možda nekad imao smisla, ali to je bilo nekad.
Retrospektivno gledajući na svoje odrastanje, nailazim na niz omalavžavanja, podcjenjivanja i ismijavanja. Tokom osnovne škole u sklopu biologije znali smo raditi pošumljavanje, sađenje cvijeća, čišćenje dvorišta. Djevojčice iz mog razreda su radile sađenje cvijeća, dok su dječaci igrali fudbal.
Emir kaže da ga sport nikada nije naročito zanimao i da u tome i druženju sa devojčicama nikada nije video ništa loše, ali priznaje da mu je trebalo dosta godina da shvati zašto devojčice nisu mogle da se bave sportom i zašto je on, jedan dečak, bio ismejavan jer ne želi da se bavi sportom.
Sa druge strane istog novčića nalazila se Sanja Đurović, dvadesettrogodišnja studentkinja Medicinskog fakulteta u Beogradu, koja je slušala kako su devojčice spore i smotane, te da je muški sport uvek bolji od ženskog. Za devojčice nisu ni matematika i informatika, jer dečaci imaju kliker za njih, te mladim devojkama preostaju društvene nauke.
Kada ćeš da osnuješ porodicu?!
Lista onoga što nije za devojčice ipak je nešto šira, pa stvar postaje lična i nimalo prijatna kada je mlada Kraljevčanka pri upisu studija slušala da ni medicina nije za žene, jer – kada ćeš da osnuješ porodicu?! Nije bitno koja je nauka za koga, predrasude rade i bez toga: ako je neko manje sposoban, stidljiv ili nepreduzimljiv, automatski je „žena“.
Dalila zatvara začarani krug tvrdeći da su i muškarci i žene podjednako žrtve patrijarhalnog sistema i podjednako stigmatizovani ukoliko se ne uklope u ulogu koju im je propisalo društvo.
Tako će muškarce, još kao dječake, pratiti povici trčiš kao djevojčica, šta se toliko dugo spremaš, nisi žensko, ne plači, nisi žensko i tako tom dječaku dati smjernice koje će ga uputiti na ono kakav treba biti – snažan, brz, hladan, bez emocija, bez slabosti, uvijek uspješan i sposoban naročito u disciplinama koje se stereotipno određuju kao muške.
Na planu jednog domaćinstva Dalila smatra da bi kuća puno ranije blistala i češće bismo imali skuhan ručak i odmorniju majku da očevi shvataju da se poslovi ne trebaju dijeliti, nego ih treba raditi onaj koji je u tom momentu odmorniji i raspoloženiji. Dakle, porodica pruža modele i ona je ta koja ili ostavlja u amanet dobro uigrane uloge ili koja ih osvešćuje i kaže – hajde da probamo drugačije.
Filozofija empatije i saosećanja
Emira nerviraju svi stereotipi i on ne shvata zašto se nekim ljudima pristupa kao da su druga kasta društva ili čak niže. Vodim se filozofijom empatije i suosjećanja i smatram da je na moju širinu velik uticaj imao moj brat svojim ličnim postupcima i stavovima. Porodica je, pored prijatelja i psihoterapeuta, najviše pomogla i Mateji u prevazilaženju predrasuda. On u taj zbir dodaje i ljude ispunjene ljubavlju više nego mržnjom.
Sanja je naučila da se bori protiv predrasuda na časovima sociologije, ali i prateći onlajn feminizam, dok su presudni za Dalilu bili čitanje, razgovori i posmatranje.
Trebate posmatrati svoju porodicu, tuđe porodice. Sve ljude koje sretnete. I kad ste pažljivi, opet ćete nešto previdjeti. Ali sve što nekoga ugrožava, što nekoga može posramiti, povrijediti, otežati mu, poremetiti mu sliku o sebi, uskratit slobodu, sve to može biti stereotip, koji nekad iz naše glave prelazi u naš način ponašanja i tada tek postaje moćan da sve to učini.
Jesu li sve boje za ljude?
Mladi su se saglasili da je u borbi protiv svih vrsta predrasuda od izuzetne važnosti – obrazovanje.
Mateja pojašnjava da su to brojne radionice u vrtićima i školama, kao i predmeti poput istorije i geografije, koji su zanimljivi i nose u sebi određene vrednosti. On dalje primećuje da se trenutno bilo kakvo obrazovanje na ovu temu dobija preko predmeta građansko vaspitanje koje ima ulogu izbornog predmeta. Nasuprot predmetu koji je izbor,za njega biti čovek treba da bude obaveza.
Obrazovanje podrazumeva i ono što mi radimo, kako učimo sebe i ljude koji nam znače. Dalila sa nama deli i lekciju koja njena prijateljica uči svog sina, a to je – sve su boje za ljude.
Nekad je važno krenuti od sitnica. Svoje dijete naučiti da voli roze i ne smatra je ženskom, ne određuje je, preodgajati vlastite sestre i vlastitu braću, ohrabriti ih da pričaju podjednako glasno o svojim emocijama, da je u redu da traže pomoć, da su oboje jaki, jednako jaki i jednako slabi i da je u redu pokazati oboje.
Možda nam je sada jasnije zašto se neko plaši mraka – ipak je on bez boja.
Lazar Simić
