Delo prosvetitelja, duhovnika, državnika i učitelja, nadživelo je ne samo njega i njegovu generaciju, nego i državu u kojoj je nastalo i koja je pomogla da se ono stvori
Nakon što je Sveti Sava napustio Nikeju i preko Crnog mora stigao u Nesebar u Bugarskoj, zaputio se u Trnovo. Kada je tamo stigao, bugarski car Asen i patrijarh Joakim dočekaše Savu sa najvećim državnim počastima.
Posle dugog i prijateljskog razgovora Sava otvori svoje torbe i darova cara i patrijarha skupocenim poklonima, koje je doneo sa Istoka. Njegove torbe su bile pune zlatnih sasuda i bogoslužbennih knjiga, vezenih odeždi i crvenih barjaka, kandila i kstova, svećnjaka i kadionica., kao i kutija sa svetim moštima, ukrašeni dragim kamenom i biserima. Sve je sijalo u znaku orijentalne lepote. Deo tog crkvenog blaga Sava dade bugarskom caru i patrijarhu, a veliki deo nameni za Crkvu u Srbiji, za kralja Vladislava i arhiepiskopa Arsenija.
Domaćini su bili bezgranično zahvalnim svom gostu, naročito zbog Savinog doprinosa njihovom pomirenju sa Carigradskom patrijaršijom, kao inzbog prekrsnih poklona. Iznad svega, bili su oduševljeni svetošću Savine ličnosti.
Po želji cara i patrijarha uoči Bogojavljanja, Sava osveti vodicu i pokropi cara i narod.Sutradan na Bogojavljanje, sa Patriharhom Joakimom,služio je Svetu liturgiju.
Uveče istog dana, na Bogojavljanje, Sveti Sava oseti groznicu. Sledećeg dana temeperatura mu se naglo poveća. On posta svestan da mu se bliži smrt. Ali, unesto da bude tužan ili uznemiren, on pohita da završi ono što jop ne beše završio.
O poslednjim danima Savinog života Teodosije je napisao:
„Posle careva odlaska obuze Savu bolest i razumede da ga Bog zove k sebi. I dozvavši učenike svoje i sve svete i časne stvari koje kupujući beše sabrao u Palestini i u celoj Siriji, Egiptu, Vavilonu, Aziji i Konstantinovom gradu: časne sveštene odežde i svećnjak zlatokovne i dragim kamenjem i biserima ukrašene i ostale crkvene sasude, mnoge svete Mmošti, sve ovo popisavši, zapovede da se odnese u Arhiepiskopiju, a drugo u Studenicu. U pismu darova mir i blagoslov Vladislavu kralju i svojega prestola namesniku, blaženom Arseniju arhiepiskopu i svoj zemlji naroda svoga i tako otpusti svoje učenike u srpsku zemlju, a sam ostade sa malo njih.
U ponoć, na pragu vaskrsnog dana nedeljnog, Sveti, pričestivši se svetim i životvornim Hristovim Tajnama, reče, kao što uvek govoraš: „Slava Bogu za sve“.
I tada, kao da su ga posetili neki iz davnine mili drugovi, bio je veseo duhom, a ovim veseljem potvrđivaše se dolazak anđela Božijih k njemu i pokaza se neiskazano svetao u licu, čime dokazavši čistotu duše svoje. I tako, do kraja svojega, blagodareći Boga, u ruke njegove predade dušu svoju“
Sveti Sava, Rastko Nemanjić, predstavio se 14. (27.) januara 1235. Sahranjen je uz najviše počasti u crkvi Četrdesetorice mučenika u Trnovu.
Polje Savinog rada bilo je raznovrsno i mnogostruko. Sem organizacije Crkve, Sveti Sava je bio u pravom smislu učitelj svom narodu. Njegov rad u narodu nije bio namenjen samo organizaciji crkve, već je dizao u narodu moral i propovedao međusobnu ljubav i milosrđe. Sveti Sava je nastojao da se u narodu usade duboka hrišćanska etika i moral. Njegova velika i snažna ličnost, njegov koristan i plodan rad i, pre svega. njegov apostolski život, činili su silan utisak na sve koji su ga znali i koji su dolazili sa njim u dodir, ne samo u Srbiji, nego i daleko van njenih granica. Ono što je Sveti Sava stvorio ostavilo je vidnog traga u celoj našoj istoriji, postalo sastavni deo našeg narodnog života. Savino delo je nadživelo ne samo njega i njegovu generaciju, nego i državu, u kojoj je nastalo i koja je pomogla da se ono stvori. Savina crkvena organizacija preživela je sve nedaće koje su kasnije često nailazile na srpski narod, preživela je mućno i teško donbba turskog ropstva koje je trajalo nekoliko vekova, kada se ona nije mogla oslanjati na svoju državu i tražiti i dobijati od nje potporu, nego je teško i u mučnoj borbi tavorila dane u tuđim državama.
Svečana pesma u slavu Svetog Save – Svetosavska himna, najstarija je himna u našem narodu. Ispevana je tokom 18. veka, a napisana je na crkvenoslovenskom jeziku u četiri strofe. Javno je izvedena 1839. godine u Segedinu i nakon toga često je izvođena u Srbiji. Njen prvi notni zapis ostavio nam je Kornelije Stanković, posle svetosavske proslave održane u Beču 1858. godine. On je samo uobličio i doterao pesmu koja je bila omiljena kod Srba u svim krajevima.
Tripo Spahić, istoričar
