Iz Beograda u Ratinu: porodica sa petoro dece dokazuje da se kvalitet života i sreća nalaze u jednostavnosti, međusobnoj ljubavi i zajedništvu
Užurbani gradski život Đorđevići su odlučili da ostave za sobom. Pre deset godina iz Beograda doselili su se u Ratinu kod Kraljeva, kupili imanje i odlučili da se u potpunosti posvete poljoprivredi. Jovanka i Saša su, kako kažu, pronašli svoj mir, a deca mnogo bolje uslove za odrastanje.
– Taj brzi tempo života nam nikako nije prijao.Takođe, tamo smo živeli u stanu, a ovde smo dobili veliko dvorište. Deca imaju gde da se igraju, ne moramo da razmišljamo svaki put kada izađu iz stana. Mislim da su male sredine mnogo bolje za porodicu, jer je život dosta jednostavniji – kaže Saša.
Najstariji sin Filip ima 16 godina, a najmlađi Sava pet. Između njih su Stefan, Luka i Jana. Ipak, da će imati veliku porodicu Đorđevići nisu znali od samog starta.
– Kad smo se venčali, želeli smo da imamo samo jedno dete. Muž i ja smo odrastali u skromnim uslovima i želeli smo našem detetu sve da pružimo. Međutim, kada smo videli kako postaje sebičan, kako ne zna da deli, shvatili smo da nije u redu da nema brata ili sestru. I tako je došlo jedno dete, pa drugo… a iz ove perspektive voleli bismo da imamo još više dece – priča Jovanka.
Tako su odlučili da žive na selu i posvete se poljoprivredi i za sebe proizvode sve što im je potrebno od hrane. Ono što pretekne – prodaju, kao i kozji sir i kačkavalj koji sami prave.
– Sve što proizvedemo je organsko. Pre svega se trudimo da našoj deci obezbedimo zdavu hranu. Za ono što mi sami uzgajamo znamo kakvog je kvaliteta i šta jedemo. Danas mnogi nemaju tu privilegiju – kaže Saša.
On dodaje da se kao roditelji pre svega trude da decu uče pravim vrednostima. Žele da ona izrastu u vredne i poštene ljude, pa tako u svim poslovima zajedno učestvuju, kako kada je u pitanju rad u plasteniku i hranjenje životinja, tako i u kućnim poslovima:
– Pored toga što nam pomažu ovde na našem imanju, kako ja pružam i uslužne radove u drugim domaćinstvima, ovi stariji idu sa mnom. Pomažu mi u košenju ili bilo čemu drugom što treba da se uradi na tom imanju i svi se oduševe kada vide da cela porodica radi, a i mi posao završimo brže nego što bi neko ko sam radi
Majka Jovanka kaže da je najveća radost kad je kuća ispunjena dečjim smehom, ali red mora da se zna i šta su čije obaveze. Upravo zbog toga je odlučila da bude domaćica, jer smatra da je uloga majke najvažniji posao koji može da radi.
– Kod nas se zna da je ustajanje rano, čak i vikendom spava se najkasnije do sedam, sedam i trideset. Od godišnjeg doba zavisi koje su obaveze u bašti. Sada, tokom zime, deca uglavnom pomažu u hranjenju koza, kokošaka, pasa i meni u kući. Vikendom idu i ovde u našu crkvu u Ratini da pomažu, dok se slobodno vreme trudimo da provedemo zajedno, u priči, crtanju. Televizija se gleda samo kada je neka važna utakmica ili neki film pogledamo ponekad – otkrivaju nam Đorđevići.
Porodica Đorđević je pravi primer da život na selu može biti bogat, ispunjen ljubavlju i zdravim vrednostima. Oni pokazuju da se u jednostavnom životu može naći ogromno zadovoljstvo.
U svetu gde su materijalni uspesi često na prvom mestu, Đorđevići imaju svoju priču o ljubavi, zajedništvu i nesebičnom davanju. Iako porodice sa više od troje dece nisu česte, kao ni migracije iz sela u grad, ova porodica budi nadu da može biti i drugačije, a njihovi osmesi najbolje potvrđuju da su napravili pravi izbor.
A. P.
