Od 1. januara Srbija planira da uvede nacionalni porez na emisije ugljen-dioksida (CO₂), što je prvi ozbiljniji korak ka usklađivanju sa evropskom klimatskom politikom. Iako ova mera na prvi pogled deluje apstraktno i daleko od svakodnevnog života, njene posledice mogu se osetiti i u domaćoj industriji, ali posredno i u cenama proizvoda koje svi koristimo.
Zašto se porez uvodi baš sada?
Evropska unija uvodi takozvani CBAM mehanizam, koji dodatno oporezuje proizvode uvezene iz zemalja koje nemaju stroge ekološke standarde. To znači da će roba iz Srbije, ako se proizvodi uz velike emisije CO₂, pri izvozu u EU biti skuplja i manje konkurentna.
Uvođenjem domaćeg poreza na CO₂, Srbija pokušava da deo tog tereta zadrži u zemlji i da novac ne odlazi direktno u evropske fondove. Ideja je da se domaće firme podstaknu da smanjuju zagađenje, ali i da ostanu konkurentne na tržištu EU.
Koga porez najviše pogađa?
Ova mera se pre svega odnosi na velike industrije – cementare, metalurške kompanije, proizvođače čelika i slične pogone sa visokim emisijama. Upravo iz tih sektora stižu upozorenja da porez ima smisla samo ako se pravilno primeni.
Predstavnici industrije ističu da su pojedine kompanije već uložile stotine miliona evra u smanjenje zagađenja, prelazak na alternativna goriva i obnovljive izvore energije. Problem nastaje ako se na domaće tržište i dalje uvoze jeftini proizvodi iz zemalja koje takva ulaganja nemaju, jer tada oni koji ulažu ostaju u nepovoljnijem položaju.
Gde ide novac od poreza?
Jedan od ključnih zahteva privrede jeste da se novac prikupljen od poreza na CO₂ ne „izgubi“ u budžetu, već da se usmeri u poseban fond za dekarbonizaciju.
Taj fond bi služio za pomoć kompanijama da modernizuju proizvodnju, smanje emisije i zadrže radna mesta.
Bez takvog mehanizma, upozoravaju privrednici, postoji rizik da porez postane samo dodatno finansijsko opterećenje, bez stvarnog ekološkog efekta.
Da li će građani osetiti posledice?
Građani neće direktno plaćati ovaj porez, ali ga mogu osetiti posredno.
Ukoliko troškovi proizvodnje porastu, deo tog povećanja može se preliti na krajnje cene – posebno građevinskog materijala, metala i proizvoda koji zavise od industrije sa visokim emisijama.
S druge strane, dugoročno smanjenje zagađenja, ulaganje u čistije tehnologije i stabilnija industrija mogli bi da donesu i pozitivne efekte po kvalitet života.
Šta je ključno u narednom periodu?
Stručnjaci i predstavnici industrije saglasni su da je porez na CO₂ neminovnost, ali da je presudno kako će se sprovoditi. Najvažnija pitanja su: ko će kontrolisati stvarne emisije, kako će se sprečiti nelojalna konkurencija i da li će država zaista vratiti novac onima koji ulažu u čistiju proizvodnju?
U suprotnom, postoji bojazan da će Srbija ostati i bez zaštite tržišta, i bez koristi od energetske tranzicije, dok će posledice snositi i privreda, i građani.
M. M. D.
