U razgovoru sa pesnikom i sociologom Stefanom Simićem otvaramo teme o humanizmu, slobodi, iskrenosti i snazi umetnosti u vremenu površnosti
Nije to bilo klasično književno veče, nego iskustvo žive reči, lične priče, smeha, ćutanja i istine. U vremenu digitalnog šuma, u svetu koji sve manje sluša, a sve više zaboravlja, sa pesnikom Stefanom Simićem, koji bira poeziju kao svoj put, u okviru njegovog „Teatra iskrenosti” razgovarali smo o ljubavi, čovečnosti i traganju za smislom u vremenu u kojem se to čini kao čin hrabrosti.
Sagovornik portala Krug rođen je u Paraćinu 1989.godine. Svoju poetiku i Teatar iskrenosti kao ideju promovisao je na društvenim mrežama, a najveću popularnost beleži na mreži FB. Autor je knjiga: „Pustite nas” (2012), „Odjeci ljudskog”(2013), „Generacijama koje rastu bez poezije”(2016), „Rekoh…i olakšah dušu”(2019) i „Povratak čoveku”(2020). Njegovi književno-teatarski u regionu izuzetno su posećeni, a ove nedelje u Kraljevu bio je gost Narodne biblioteke „Stefan Prvovenčani”.
Inspirišu vas osnovne ljudske vrednosti, a i u Vašim knjigama potencirate brigu za druga ljudska bića, humanistički pristup?
– Imam potrebu da u ljudima probudim ono istinsko, jer mi kao ljudska bića nismo zadati, nismo rođeni kao dobri ili zli, nego se formiramo kroz društvene uticaje, i ja želim da ličnim uticajem budim u ljudima čovečnost, ljudskost, iskrenost. Iz želje da budim svest o vrednostima za koje se iskreno zalažem ja pišem, ja pričam, ja želim da nastupam, i želim da obilazim i upoznajem gradove sa različitim ljudima. Pri tome, ja nisam vezan za nacije, za religije, jer mene to ne zanima. Zanima me isključivo prosvetiteljstvo i humanizam!
Vi ste dosta lični u vašim pričama. Ako je iskrenost polazna tačka kada pišete, kako onda da protumačimo rečenicu da je za vas književnost odvojena od ličnog. „Rekoh… i olakšah dušu“! To je u naslovu vaše knjige!
– Mene je, u stvaralačkom radu „školovao“ Balašević i on je sve što je radio započinjao iz te lične priče. Ja sam pisac realist, i volim sve da bude autentično i to mi je nekako najbliskija forma izražavanja. Ja pišem i o mom ocu i mojoj majci, i o mojim ljudima. Samo što moram da naglasim da je meni dominantnija konstatacija nego situacija. Pojednostavljeno, konstatujem nešto, npr. neku psihološku situaciju i onda oko nje razvijam priču na način da ljudi mogu šire da je sagledaju.
S obzirom da smo se dotakli ljudi, društva, psihologije, možete li nam dati utisak našeg mentalnog sklopa u odnosu na taj isti svet u kome ljudi takođe, pretpostavka je, žude za iskrenošću. Pri tome ste vi i sociolog!?
– Apsolutno nas karakteriše izrazit ksenofobični mentalitet. Kad to kažem, ne mislim da među nama nema dobrodušnosti. I te kako je ima, ali zavladala je i paranoja, nepoverenje prema ljudima. Želim da uklanjam barijere između ljudi. Politika sa svim njenim frakcijama najbolje pokazuje koliko su nam potrebne vrednosti kao što je bratstvo, jednakost, sloboda. Dakle, moja ideja je da ujedinjujem.
Putujete po svetu, skorije po Evropi, regionu. Obraćate se ljudima ma gde bili. Pre nekoliko dana stigli ste iz Zagreba. I tamo ljudi žele da „Prkose besmislu”, a život se i tamo i ovde nastavlja?
– Shvatim koliko volim Srbiju tek kada se nađem izvan nje. Tokom boravka u Austriji, Nemačkoj, Švajcarskoj shvatam koliko sam opušteniji sa mojim ljudima. Ovde se najbolje osećam jer nisam stranac. Tamo sam se osećao kao da lupam o nepremostiv zid. Ali kada sam posle toga došao u Beograd, reakcije su bile neverovatne. A potom i zagrljaji.U Srbiji koja nam ja data ovakva kakva je, svi mi imamo šansu da joj ponudimo nešto bolje! Da ne ostanem nedorečen. U Zagrebu, Ljubljani, Splitu, Sarajevu, Banja Luci doživeo sam spektakularnije i bolje posećene nastupe nego u Srbiji. Ne znam zašto je to tako. Možda sam im kao neko sa strane egzotičniji. Ovde je teže dopreti do publike.Tamo imam status, a ovde ga još nemam. U medijima me uopšte nema. Ne znam zašto je to tako. To je moja lična priča.
Ako naše generacije odrastaju uz nove tehnologije, ali bez poezije koja je neophodna ljudskom rodu zbog lepote, romantike, empatije, osećajnosti, kako ćete dopreti do njih?
– Ja mogu da im ponudim ideje, stavove, likove, priče, stare romane, društvene događaje u nekoj drugačijoj interpretaciji i da tako spojim prošlost i sadašnjost.
A šta očekujete, na kraju da vas pitam, od Kraljeva sa svim duhovnim resursima kojima raspolažemo kao delić globalnog drušva kome u nekom malom deliću i sami pripadamo. I kao svaka zasebna čestica, imamo i neke posebnosti.
– Osetio sam energiju ovog grada preko jednog divnog čoveka, čuvenog Ducija Simonovića kome je važnije bilo da bude čovek, i koji je, kada je bio na vrhuncu, izašao iz svega toga shvativši besmisao sportskih pobeda i poraza. Kada neko mora da izgubi da bi drugi dobio. Moj teatar nisu obične književne večeri. Moj teatar iskrenosti je lepa reč stvorena u trenutku i pokušaj da od svih nas napravim umetnike u sopstvenom životu.
