Na jednom od mnogobrojnih transparenata koji se nalazi na vratima jednog od blokiranih fakulteta u Beogradu, nalazi se upravo poruka iz naslova ovog teksta. U blokadi je skoro 40 fakulteta, a svakog dana se još neki pridružuju. I oni fakulteti koji nemaju svoju zgradu, priključuju se, svako na svoj način i prema svojim mogućnostima. Najuporniji i najbolje organizovani među njima, preselili su svoje živote na fakultete. Tamo spavaju, hrane se, održavaju svoje sastanke i plenume i prave planove za svaki naredni dan, za svaki naredni korak. Improvizovali su mesta za spavanje, poneli knjige, društvene igre, transparente, kako bi popunili slobodno vreme.
A nemaju ga mnogo, jer su sebi zadali velike zadatke i postavili ozbiljne zahteve. Pre svega traže odgovornost za sve koji su učestvovali u renoviranju železničke stanice u Novom Sadu i nadstrešnice koja se bukvalno u sekundi srušila i ubila petnaest osoba, a dve se još uvek nalaze na bolničkom lečenju sa ekstremno teškim povredama zbog kojih će ostati zauvek osobe sa invaliditetom.
Od tragedije je prošlo mesec i po dana, a vlasti se iz sve snage trude da situaciju relativizuju i izbegnu otvaranje kompletne dokumentacije i hapšenje glavnih krivaca. Sa druge strane, hapse se aktivisti i odvode u zatvore. I prema studentima se sprovodi represija, čak i fizičko nasilje. I to je jedan od razloga za proteste studenata i blokade fakulteta.
Trenutno je u blokadi skoro 40 fakulteta na sva četiri univerziteta: u Beogradu, Novom Sadu, Nišu i Kragujevcu. Koliko je studenata u blokadi, ne može se prebrojati jer ih je mnogo na različitim mestima. Toliko mnogo da mogu svakog dana da izađu na ulicu i blokiraju je. Da zaustave saobraćaj na najprometnijim beogradskim raskrsnicama i da svi, i najnervozniji vozači zastanu i ispoštuju te skupove mladih, pametnih, elokventnih, koji žele da u tišini odaju počast stradalima.
Te mlade ljudi društvo potcenjuje i ne shvata ozbiljno već godinama. Smatra da su nezainteresovani za dešavanja u svojim sredinama, u svojoj zemlji, da misle samo na sebe, da završe fakultete ovde, a posle toga, sa kartom u jednom smeru, otputuju na razne sveta u potrazi za uređenom državom i boljim životom, tamo negde , daleko od Srbije.
Koliko smo ih neozbiljno shvatili, koliko smo ih potcenili? Nadamo se da će nam nekad oprostiti što im nismo verovali.
Studenti su ustali zbog osećaja straha, nesigurnosti i bespomoćnosti, zbog osećaja da u zemlji ne postoje institucije koje štite obične građane i njihove živote. Nasilje, neprimereno ponašanje, prostakluk i neviđena bahatost su prisutni na svim nivoima. Zaštićeni su samo oni bliski vlastima, a obični građani se kažnjavaju zbog najsitnijih ili izmišljenih prekršaja.
Studenti ne protestuju samo za sebe, za svoju generaciju. Mnogi od njih su na polovini ili završnim godinama studiranja i fakultete će svakako završiti. Ne žele ni da ostanu zapamćeni po blokadama na fakultetima i pokušajima da nešto promene u društvu. Žele da istraju u svojim naporima i da uspešno završe misiju koju su započeli, uprkos svim preprekama koje imaju i koje očekuju da će tek imati. Naglašavaju da njih niko ne plaća, da nisu ni domaći izdajnici ni strani plaćenici, kako se uobičajeno etiketiraju svi koji se pobune, da nisu članovi stranaka, niti da političke stranke stoje iza njih.
Studenti žele, traže, neophodna im je podrška profesora. Da stanu iza njih, da ih čuju, vide i podrže. Da budu na istoj, a ne na suprostavljenim stranama. Mnogi profesori su to već uradili i bez poziva i bez pregovora i pogovora. Oni smatraju da su tu zbog svojih studenata, a ne studenti zbog njih i da profesori uvek moraju da budu uz svoje studente, čak i ako ne dele njiihovo mišljenje. A kada se pojave problemi, u bilo kom obliku, da oni budu ti koji će prvi primiti udarce, odakle god da dolaze.
I zaista, ima mnogo profesora koji redovno obilaze studente, brinu o tome da li im nešto treba, da li su jeli, spavali?
Profesor Kostantin Ilijević sa Hemijskog fakulteta Univerziteta u Beogradu otključao je studentima salu za sednice i pazio da ne ispadnu kroz prozor dok postavljaju baner.
„Posle smo slušali priče vezane za studentske organizacije na drugim fakultetima i Univerzitetu. Opet se ispostavilo da živim i radim u još jednoj oazi normalnosti, jer izgleda da smo jedan od retkih fakulteta koji smatra da je normalno da studenti sami i samostalno odlučuju o svojim predstavnicima, kao i svim pitanjima koji se tiču njihovog organizovanja”, napisao je ovaj profesor na svom Fejsbuk nalogu, uz prigodne ilustracije.
Dekanka iz Niša, profesorka Natalija Jovanović, prva je stala uz svoje studente i podsetila ih da je fakultet njihov, da je upravo to pravo mesto za kritičko razmišljanje i formiranje sopstvenih stavova, a da je ona uz njih tu kao pomoć i oslonac.
„Vi se nalazite na sigurnoj i slobodnoj teritoriji koja se zove Filozofski fakultet. Hvala što ste se probudili i uzeli stvar iz naših ruku. Mi, izgleda, nismo umeli da rešavamo probleme“, rekla je profesorka Natalija.
Postoje i oni profesori, naročito u Upravama Univerziteta, koji ne podržavaju aktivnosti studenata, smatraju da fakulteti „nisu mesta gde treba da se dešava politizacija društvenih problema i da postoje institucije koje su zadužene za to“.
Političari su, logično, protiv blokade fakulteta, protiv onih koji je sprovode i profesora koji ih podržavaju. Ministarka prosvete Slavica Đukić Dejanović izjavila je da studenata koji protestuju ima malo, ali da su glasni i da ona nema nameru da podnese ostavku.
Studenti nemaju podršku ni svog kolege Aleksandra Vučića, studenta Visoke sportske i zdravstvene škole u Beogradu, koju je upisao 2020. godine u želji da ostvari svoj dečački san i postane košarkaški trener za klince, kako je tada govorio za medije.
Studenti imaju podršku kolega, studenata iz regiona: iz Banjaluke, Zagreba, Ljubljane. Mnogi je imaju i od svojih roditelja, porodica, građana, koji u njima vide spas, svetlo na kraju tunela, nadajući se da su oni ti koji će dovesti do toga da ova zemlja postane uređena država u kojoj vladaju zakoni koji će se poštovati, kao i ljudske slobode i prava na različitost u mišljenjima i opredeljenjima po svim osnovama.
primarijus dr Slavica Plavšić, pulmološkinja u penziji
