Šućurovići, živi i zdravi bili, imaju dvanaestoro dece

Svima je, kažu. potrebna kuća za život, ali porodica koja pruža podršku je ono što gradi dom. Koliko je to tačno, možda na najbolji način shvatite kada upoznate Šućuroviće, Ivanu i Dragana koji su za 20 godina braka izrodili – dvanaestoro dece.

Njihov dom, okružen mahom prirodnim pašnjacima, ispunjen dečjom grajom, igrom i nestašlucima, smešten je u selu Stublice, poleglom po obroncima planine Goč na 600 metara nadmorske visine. Administrativno pripadaju opštini Trstenik, ali im je put od nekih desetak kilometara do Vrnjačke Banje, dvostruko kraći.

Kažu da sve srećne porodice liče jedna na drugu, ali porodica Šućurović jedinstvena je po mnogo čemu. Naši domaćini, čije porodično okrilje vrvi od života i razdraganosti, plene nemerljivom srećom, a jedinstvenost koja krasi njihov život, nema pandana u mnoštvu drugih primera; u mnoštvu porodica koje po merilima savremenog doba, smatramo srećnim i uspešnim.

Ivana i Dragan imaju šest kćeri i šest sinova. Kako bi to lepo naš narod rekao – svi su jedno drugom do uveta.

Najstarija Anđela rođena je 2005. godine. U junu je završila Ugostiteljsku školu u Vrnjačkoj Banji. Već radi u sektoru hotelijerstva i trenutno je jedini član porodice koji je u radnom odnosu. Najmlađi je Dimitrije koji je na svet došao pre tri nedelje.

– Ljudi najčešće od mene očekuju da se prvo požalim na nedostatak materijalnih sredstava i težak život bez trunke slobodnog vremena. Međutim, nije to tako teško kao što izgleda na prvi pogled. Čak i kada obaveze prevazilaze naše mogućnosti, zadovoljstvo koje pruža život u jednoj ovakvoj porodici, nadmašuje svako osećanje nelagode – kaže za portal Krug glava porodice Dragan Šućurović.

Ivana i Dragan, po zakonu, samo za četvoro dece imaju pravo na dečji dodatak, a u ovoj školskoj godini imaju čak devetoro školaraca.

Zbog prevelikih obaveza u kući, Ivana i ne pomišlja da menja zanimanje domaćice, dok je Dragan, prezauzet poslovima oko uzgoja stoke, obrade zemljišta i rada u šumi koji mu i obezbeđuje najveći deo prihoda, gotovo i odustao od traganja za poslom.

– Zaista ne mogu da utrošim osam do deset sati dnevno na posao koji bi mi doneo minimalnu zaradu ili nešto malo više od toga. Više novca mogu zaraditi na imanju i radeći u šumi na pripremi ogrevnog drveta za prodaju. Prijatelji i rodbina nam često obezbeđuju garderobu za decu, a slično je i kada je u pitanju školski pribor. Dosta hrane proizvedemo na našem imanju. Ipak, deo moramo i da dokupimo. Cene namirnica su gotovo u svakodnevnom porastu, ali mi se trudimo da naša deca ne osete nedostatak osnovnih sredstava za normalan život.

Sve Šućuroviće teško je okupiti „u kompletu“ za fotografisanje.  Najstarija je Anđela (18), pa Milica (17), Jovan (16), Uroš (14), Emilija (11), Natalija (10), Tamara (8), Veljko (7), Ilija (6), Anastasija (4), Vasilije (1), a najmlađi je već pomenuti Dimitrije kojij je na svet došao sa skoro pet kilograma.

Nekome ko je odrastao u brojčano manjoj porodici, teško je da zamisli kako izgleda jedan obrok u domu Šućurovića. Ipak, naš sagovornik i za ovu nedoumicu ima jednostavno objašnjenje.

– Kratak je period u toku dana kada smo svi na okupu. Ujutru Anđela kreće na posao, neko od školaraca ima pretčas, te rano odlazi od kuće. U vreme ručka odsutni su oni koji su u popodnevnoj smeni, a ja sam negde u polju zbog brojnih obaveza, tako da gužva bude jedino u vreme večere. Kod nas je za kvalitetan obrok potrebno mnogo više hrane nego u prosečnoj porodici. Još uvek imamo dosta dece koja mogu biti zahtevna po pitanju izbora hrane, ali ne i količine. Do sada nismo imali poteškoća da im obezbedimo kvalitetne obroke. Neću reći da je to lako, ali ako se već odlučite da stvarate porodicu poput naše, morate biti spremni na mukotrpan rad i brojne okolnosti koje nisu uobičajene u porodicama sa dvoje ili troje dece.

Nakon ovih Draganovih reči, logično se nametnulo pitanje – postoji li nešto što ovim vrednim i hrabrim ljudima nedostaje? Dragan kao da je bio spreman na ovo pitanje i bez razmišljanja odgovara:

– Ništa. Imamo sve što nam je potrebno. Dovoljno je hrane, odeće i stambenog prostora. Kada su ljudi zdravi, to bi trebalo da im bude dovoljno.

Potom se na trenutak zamislio i nakon kratke pauze dodao:

– Pa dobro, možda jedino želju da imamo neki malo noviji i veći auto do sada nismo ostvarili. Auto koji sada koristimo je dosta star i dotrajao, te više nema ekonomske računice ulagati u njega – bio je kratak Dragan.

Nije to zvučalo kao molba za neke dobre ljude koji imaju više od njih i žele da pomognu. Izgledalo je više kao glasno preslišavanje šta bi moglo da im bude prioritet, ali – ako ima onih koji bi želeli da se udružimo kako bismo Šućuroviće obradovali – portal Krug će biti tu da od srca pokrene takvu akciju. Jer, mnogo je toga što od njih možemo da naučimo, ali je možda najvažnije da „nikada nije važno koliko je velika naša kuća, važno je samo koliko u njoj ima ljubavi.” A kod Šućurovića, živi bili, sve prilva od njene snage i lepote.

A kad tvrde da njih četrnaestoro  imaju sve, to je zato što dobro znaju da „ako imaš negde da odeš to je dom, ako imaš nekog da voliš to je porodica, ali ako imaš oba – to je blagoslov“.

      Aleksandar Raković