U Kraljevini Srbiji, polazak regurta iz porodičnog doma sa vojničkim koferom uvek je bio emotivan: on bi do kasarne poneo osnovne potrepštine koje su pakovale uglavnom majka ili supruga, ali bi u kasarni dobijao sasvim druge stvari
„Tamo daleko gde cveta beli krin, tamo su živote dali zajedno otac i sin, Tamo gde tiha putuje Morava, tamo mi ikona osta, i moja krsna slava“
Miodrag Miko Katić bio je učesnik Balkanskih ratova 1912 – 1913. godine. Takođe, bio je učesnik i Velikog rata kao kaplar Konjičke brdske baterije, broj pošte 504.
Na naslovnoj fotografiji ovog teksta nalazi se Miodrag Katić sa francuskim vojnikom u Solunu 1917. godine. Vojnik je bio pripadnik vojne jedinice koja je mobilisana iz neke od francuskih kolonija.
Ova fotografija je nemi svedok časti, morala i karaktera srpskog vojnika toga vremena stasalog na obroncima gočkih planina i moravske doline. Tipčan primer srpskog seljaka – gorštaka koji je uvek gledao da zaštiti nejač.
To se najbolje ogleda na primeru srpskog vojnika koji nije imao predrasuda, koje su itekako bile iskazane kod vojnik velikih kolonijalnih sila Francuske i Engleske. Srpski vojnik je retko kad u to vreme mogao svoje verske porodične praznike da proslavi sa svojim ukućanima, ali ih je, ipak, proslavljao na frontu. Tako se dešavalo da su vrlo rado svoje praznike kao što su krsna slava, Božić i Vaskrs najvažniji praznici našeg naroda, proslavljani sa saborcima drugih vera i nacionalnosti. Na frontu se dešavalo i to da britanski i francuski vojnici nisu hteli da jedu iz istog vojničkog kazana sa vojskom iz svojih kolonija dok su to srpski vojnici rado činili, čak sklapajući velika prijateljstva.
U Kraljevini Srbiji regurti su u vojsku odlazili sa vojničkim drvenim sanducima propisanih dimenzija. Regurti su morali da ga kupe ili ako su vešti sami izrade, kao i da se sa njim jave na služenje vojnog roka i prilikom odlaska u rat. Tokom služenja vojnog roka u njemu se držala vojna oprema i lične stvari.
Propisane mere sanduka su bile:
– spoljne mere: dužina 60 cm, širina 32 cm, visina 30 cm
– unutrašnje mere: dubina bez poklopca 23 cm, dubina poklopca 3,5 cm, širina pregrade 7,5 cm, dubina pregrade 7 cm, spoljna daska debljina 1,5 cm. Moglo se birati jedino da li ćeš ravan poklopac ili blago zakrivljen.
Prema podsetniku „za rezervne pešadiske oficire” iz 1938, uredba o ratnoj spremi rezervnih oficira koju nabavljaju o svom trošku:
– sanduk od čamovog drveta sa bravom, ivice okovane blehom, sa dvema ručicama za nošenje, obojen sivomaslinastom i masnom bojom. Dimenzije sanduka su: dužina 80 sm (santima/santimetara), širina 45 sm, a visina 50 sm. Težina sa stvarima oko 20 kilograma. Nosi se u komori za prtljag.
Vojnički kofer Miodraga Katića iz Ratine svom vlasniku je služio i u Balkanskim ratovima, kao i u Velikom ratu. Ovaj kofer je sada čuvar dragocenih porodičnih uspomena familije Katić i Crnčanin na njihovog zajedničkog pretka.
Polazak regurta iz porodičnog doma sa ovakvim koferom uvek je bio emotivan. Vojnik bi u svom koferu do kasarne skoro uvek nosio osnovne potrepštine koje su pakovale uglavnom majka ili supruga. Tu su spadale pletene čarape, nešto od obuće, peškir, osnovno odelo, nešto od hrane i naravno rakija.
Sve to bi vojnik doneo u kasarnu, ali bi tamo dobijao sasvim druge stvari koje bi pakovao u svoj vojnički kofer, što je bila i namena tog kofera. Pri polasku na front srpski vojnik bi dobijao vojničko sledovanje tzv. vojničkog hleba. Ovaj hleb je pravljen od nešavine raženog i belog brašna, koja je mogla da traje dugo. Ova specifična mešavina brašna davala je snagu i izdržljivost srpskim vojnicima u borbama, pravljena je sa kvasnim testom.
Vojnički hleb je bio jedan od osnovnih „stanara“ vojničkog kofera.
Pored toga, tu je bila pregrada i za ličnu higijenu, koju su činili sapun za brijanje, brijač i četka. Zatim pribor za jelo koji su činili kašika, viljuška i nož. Tu je uredno spakavana i jedna rezervna uniforma kao i sitne lične stvari regurta, poput pisama od najmilijih, molitvenik, fotografije i dr… Kofer svojom težinom nije smeo prelaziti više od 20 kilograma
Potomci kaplara Miodraga Mika Katića su ovaj stari kofer pronašli na tavanu mnogo godina kasnije, u 21 veku. U njemu su pronašli mnoštvo dragocenih pisama njegovih najmilijih koje je on dobijao dok je bio na frontu.
Pisma su u koferu pažljivo spakovana i očuvana do današnjih dana. Ona su usled ratnog meteža i svih strahota koje jedan rat kao što je to bio Veliki rat nosi sa sobom, pružala utehu i misao na domovinu i porodicu. Ujedno, davala su i čvrstu veru u skori povratak otadžbini.
Pored pronađenih brojnih pisama i veoma važnih dokumenata za istoriju sela Ratina, potomci su pronašli i vrlo interesantan i neočekivan zavežljaj – ženske čarape u koje su bile pažljivo spakovane semenke krastavca iz Helade.
Tripo Danilo Spahić, istoričar
Zahvaljujemo se na ustupljenim informacijama i fotografijama gospodinu Vladimiru Katiću.
