„Postoje susreti koje ne beleže kalendari, ali ih pamti duša. Postoje prijateljstva koja ne znače svakodnevni kontakt, već večnu povezanost. A postoji i mladost – koja traje dokle god traje sećanje“
Naizgled obična subotnja noć. Ali za jednu generaciju – večnost. U sali kraljevačkog hotela „Turist“ okupila se generacija rođena 1966. i 1967. godine. Ona koja je maturirala davne 1985. da proslavi 40 godina od svog poslednjeg školskog zvona i završetka srednje škole. Bio je to vremeplov u jedno divno, mnogo bezbrižnije vreme i drugačiji, nostalgijom obojeni svet.
Veče je proteklo u atmosferi snažnih emocija i toplih pogleda koji prepoznaju jedni druge, sa puno priče i smeha koji ne stari, uprkos kosi koje kao da je žurila da osedi ili borama kojima život stavlja pečate na lica. Jeste to sada generacija ljudi u ozbiljnim godinama, ali definitivno i generacija sa lakoćom duha koji im je obeležio mladost.
Vreme, definitivno, ne briše ono što je srcem zapamćeno. Zato je ovo veče bilo više od jubileja, kao vreme koje se na kratko zaustavilo da bi podsetilo na vrednosti koje ne blede. Osmesi su se prepoznavali bez mnogo reči, a zagrljaji su spojili decenije i kontinente, jer – među prisutnima su bili i oni koji danas žive širom Srbije, negde u Evropi, Americi, Australiji ili na drugim kontinentima.
Uvodni film Raška Cikija Lužajića, za koji su naraciju pripremile nekadašnje maturantkinje Jadranka Ranković (sada Joksimović) i Ljiljana Sretović Radović, a fotografije slali svi nekadašnji maturanti ove generacije, bio je dirljiva retrospektiva jednog vremena, prepuna nežnih detalja koji su prisutnima vratili slike školskih hodnika, prvih žurki i ljubavi koje su ostale „zapakovane” u stidljivim rečenicama i pismima u školskim sveskama. Bio je to film o svakome od prisutnih, o tome kako su nekada davno voleli, sanjali, ali ostali takvi da još uvek znaju da se smeju na isti način. Film, ali i izbor muzike kasnije – vratili su sve prisutne u muziku i stihove pesama koje su se ovde nekada pevale i u trenutke kada se činilo da je ceo svet u jednoj učionici ili školskom dvorištu.
Poseban deo večeri bio je posvećen onima koji više nisu tu, ali su zauvek ostali deo kolektivnog sećanja. Njihova imena izgovorena su glasno, i odjeknula su u tišini koja je govorila više nego reči.
Profesori koji su se odazvali pozivu dočekani su sa poštovanjem i zahvalnošću. Za mnoge od prisutnih, upravo su oni bili nevidljivi stubovi koji su ih naučili više od gradiva – naučili su ih da misle, da pitaju, da pamte, ali i da ne zaborave ljude.
Nisu se prepričavale samo uspomene, već su se sklapala i nova obećanja. Da se ovakvi susreti neće više odlagati godinama, zato što vreme ne treba trošiti, već deliti.
U vremenu koje sve brže teče i sve češće zaboravlja, kraljevačka generacija ’85 je pokazala da se najvažnije stvari u životu pamte – ne po datumu, već po ljudima. I po tome kako se uz njih nekadašnja deca i dalje mogu smejati istim stvarima, setiti istih priča i ponovo osetiti da su svoja i posebna. Posle ovakvih večeri znate – „odrastanje je možda prestalo, ali pripadanje nije i neće nikada“, jer – dok nas po osmehu ili pogledu prepoznaju i pre nego što se jedni drugima, možda, setimo imena – svako zna da je u gradu za koji bi mogao da kaže „vratio sam se kući”.
M. M. D.
