Najgore je ako se zadesiš u društvu onih kojima rakija „popije“ mozak, pa ne znaju ni gde je levo, ni gde je desno. Izgube orijentaciju i u vremenu, i u prostoru. A rakije im – nikad dosta.
Vremenom takvi pređu u onu fazu kada im šljivovica više nije ni potrebna da bi bili pijani. Dovoljno je da prođu pored bačve i da omirišu. Neće mučenica mirna ni u buretu, a kamoli u čoveku.
Neki počnu da piju i tajno, kad ih niko ne vidi. Nategnu, jednu, drugu, treću, a onda ukućani tek oko podneva, kad ovaj prezubi, vide „koliko je sati“.
Još su gori oni koji posle prve čaše – postanu dosadni. Očekuju da u društvu samo oni besede, a da ih, trezni ili manje pijani, obavezno, slušaju, čak i onda kada im jezik otekne, do te mere, da ni sami sebe ne razumeju.
Pričalo se kako je Dragojli dojadilo pijančenje njenog čoveka Dragiše. Taj nije utoljevao.
Kuća im je bila na padini, okolo voćnjaci. Kad joj je prekipelo, Dragojla podiže uvis bure sa rakijom, prebaci ga preko praga kuće i baci tu ispred, na ledinu, te ono poče da se kotrlja, niz voćnjak.
Prvo lagano, a onda sve brže i brže.
I vide Dragiša šta će da bude. Ako bure udari u kakav kamen, japiju ili šljivovo drvo, raspašće se u delove, a onu „mučenicu“ će da popije zemlja.
Tu ti on, onako pripit, skoči na noge lagane i potrča nizbrdo da uhvati bure i spasi šta se spasiti može.
Negde na pola brda se okrenu ka Dragojli koja je besna, stajala na pragu kuće, podbočena rukama sa obe strane, u obliku ćiriličnog slova „F“ i kratko joj zapreti:
– ‘Je’aću ti mater, samo dok uhvatim bure…
A onda nastavi da trči za buretom, koje se srećom, lagano zaustavi u nekrčenoj vrzini, tako da je sami Bog spasio tridesetak litara rakije.
Tu ti i Dragišu prođoše bes i ljutnja, te ono bure, pažljivo, kao da nosi odojče, vrati na svoje mesto, tamo – pod krov lepare.
On se tu prekrsti i zahvali Bogu, što mu je spasio bure. Onako, sam sebi, u bradu reče:
– Je’eš život bez rakije…
Vremena su se promenila, pa je pokojni Tane, posle decenijskog kafanskog iskustva „patentirao” metod za odvikavanje od alkohola. Jer, on se u životu nagledao svakojakih pijanica. Za njegov eksperiment je bio neophododan komšija Vlade Dživdžan. Taj, kad prezubi od rakije, počinje da maltretira sve prisutne. Od njega ne mogu da dođu do reči. A onda uđe u fazu kada ni sam sebe ne razume, a vilice ne zaklapa. Kad bi ga Kusturica, kojim slučajem video, odmah bi ga angažovao, bar kao statistu u nekom filmu. I garantovano bi skinuo „Oskara“.
Elem, Tanov „patent“ je bio više nego jednostavan.
– Napravi se – kaže – jedan poveći kavez od metalnih šipki. Lepo se to izvari, a onda se ceo prostor, isto takvim rešetkama, podeli na pola. U jednoj polovini kaveza se zatvori Vlade Dživdžan i njemu se daje da pije koliko god hoće. U onaj drugi deo kaveza se zatvori „pacijent“ koga odvikavamo od alkohola. Tom mučeniku se ne daje ništa, osim čiste vode. I onda se stvar posmatra sa strane. Dok Vlade Dživdžan ne „upolovači“ sa rakijom i ovaj mučenik koji pije vodu je miran. Ali, kako vreme odmiče, Dživdžan bude sve pijaniji. Ovom koji pije vodu mora da se smuči život, jer jedino sa Dživdžanom može da komunicira. Posle ovakve terapije više mu nikada rakija neće pasti na pamet i može se smatrati kao trajno izlečen.
Što bi rekao pokojni Lane Gutović: „Ne znam što sam vam ovo ispričao.U svakom slučaju može da koristi. A, ako već koristi, onda nije štetno…“
Rade Velizarov Erac
