O životu na selu, sudbini koja iskušava, činjenici da seljak mora mnogo da misli, jer se ne može sve na snagu i o tome kako ljudi ne vole kad neko malo „odskoči”
Miodrag Mile Pajić odbrojava devetu deceniju. Njegov glas ne odaje da je „vezao dva veka“. A reklo bi se ni snaga, mada se, za svaki slučaj, služi jednom štakom. Začas njom „premeri” čitavo dvorište, i malo više. Čak i po mraku, mada bez baterijske lampe u džepu ne izlazi iz kuće. Psuje što mu ne svetli sijalica na štali, „…a onomad je kupio”. Živi u Vrdilima, desetak kilometara od Kraljeva, a prijatelja Rada je zamolio da požurimo k njemu, jer „ne zna koliko će živeti”. Kačket mu je zaštitni znak. Sa njim je supruga Dobrila i Dušanka, žena koja je iz devetog sela stigla u kuću, „da im se nađe“. Mile se hvali da ih dobro „gleda“, pa dodaje da je snaja dobro i plaća.
Dvorište na brdu, široko, malo nagnuto ka severu. Po obodu dvorišta – zgrade: dedina kuća, očeva kuća, pa njegova. Tu je i zanatska radionica, malo dalje štala, obori, vajati… Na sredini stara jabuka, a oko nje čisto, uredno pokošeno, kolo da igraš. Prolaznik bi rekao – idila. Ali, život ne ide tim putem.
U kući gde nas je Mile sačekao je toplo. Odmah je stigla kafa, ponudio nas je rakijom i suvim mesom. Klasična zimska ponuda na selu.
– Nije dobro, sinovi moji – ne može više da drži Mile svoju priču za zubima. Sve to što gledamo odavde je danas prazno. Nema čeljadi, nema stoke, nema ni zanata. Paučina. A mašine sve stoje, eno su pod vajatom. Ne mogu da prodam, teško sam do njih došao. Daću jednom bratancu koji mi pomaže da ponešto uradim…
Tišina. Zaiskri suza u oku. Drži ukočen pogled na slici u ramu što visi na prozoru nasuprot stolu za kojim sedimo. Nesta i onog prodornog glasa.
– Ovo je bio moj jedinac Sveta, televizijski i filmski kamerman. Znate li ga, bio je poznat? – procedi Mile nekako u dahu, pa opet zaćuta.
Svi ćutimo. Kad se sabra, Mile nastavi:
– Ostavi nas rano, sa 57 godina. Teška bolest. Imamo snaju Tijanu i unuku Nataliju, žive u Beogradu. Ne mogu da grešim dušu, paze na nas. Dolaze redovno, ali, bol ostaje. Eno, onu kuću onamo je pravio moj otac. Stara je, ali Sveta je sve to tako sredio da je kao nova. Hteo je tu da živi kad dođe iz sveta…
Svetomir Pajić Kivi se s kamerom prvi put sreo još u osnovnoj školi. Osvojila ga je. U Beograd je otišao da upiše Gimnaziju, kako bi lakše „upao“ na Fakultet dramskih umetnosti (FDU) ali, morao je dužim putem, preko Hemijske škole i dizajna tekstila. Na FDU je stigao tek iz četvrtog pokušaja. Vredelo je pokazati upornost. Njegova kamera je vrlo brzo stigla pored kamere čuvenog Radoslava Vladića, a onda su mu se vrata velikih kinematografija sama otvarala. Radio je sa Paskaljevićem, Kusturicom, Mišom Radivojevićem… U noći kad je 1999. bombardovan RTS, kročio je na francusko tlo. Njegovo ime je odmah stiglo na odjavne špice „Petog elementa“, „Jovanke Orleanke“, „Densera“, „Fatalne žene“… a u njegovom kadru su se našli Kristofer Voken, Katrin Denev, Leticija Kasta, Deni Hjuston… Snimao je na Korzici, u Irskoj, u Singapuru… Mlad, čvrsto je držao svoj zanat u rukama, teško ga je bilo zaustaviti….
Sa nizom prekida, sa dugim jecajima i suznim očima, Mile svaki čas vraća svoj film na sina jedinca. Vraća se slikama koje su ispunjavale i njegov život. Podseća da je sve to previše kratko trajalo za jedan takav život i za njegovu ljubav. Kad predahne, vrati mu se glas. I vedri duh.
– Beli mačor je ovde u Vrdila stigao odmah posle snimanja filma „Crna mačka, beli mačor“. Doneo ga Sveta. Bio je gluv i prepadnut. Spavao je gore u dedinoj kući na jednom vunenom džemperu i svuda ga je vukao sa sobom, čak i kad bi se usudio da proviri u avliju. Nije hteo, valjda nije smeo, ni da jede. Iz daleka bismo mu bacali zalogaje mesa, koje je počeo da uzime tek posle mesec dana. Kad bi mu se neko približio mjaukao je da se čuje do pola sela. Kuka kao čovek…
Miodrag Mile Pajić rođen je u Vrdilima 1936. godine. Imao je i mlađu sestru Micu. Otac Mladen i majka Golubica su skromno živeli. Sirotinja.
– Nisam imao ni opanke, majka mi na parče svinjske kože zašila vunene čarape i tako sam išao. Dole, ispod brda, bila je neka radionica opanaka, kažu da su je držali neki Vranjanci, i ja otišao jednog dana da virim šta se radi unutra. Videše me oni radnici, pa govore između sebe: „Ovaj mali je bos!“ Uvedoše me tamo, uzeše meru i napraviše mi neke gumenjake, kondure. Jesam se dugo zadržao, ali idem kući sav srećan, imam opanke. Hoću da se pohvalim ocu, a on hoće da me prebije. Misli da sam ukrao opanke. Odemo zajedno u „fabriku” te me oni radnici spasiše.
Oca su mu zarobili Nemci još u aprilskom ratu 1941. godine. Tokom hapšenja polomili su mu kičmu, ali to im nije smetalo da ga ubace u voz. Imao je i harmoniku i uspeo je da je ponese sa sobom, ali su mu je stražari oduzeli. Preživeo je, ali se grbav vratio kući. Radio je posle rata u policiji. Nije imao braće ni sestara.
– Za vreme Nemaca nije se znalo ko će da omrkne, ni ko će da osvane u selu – opisuje dalje svoje dečje i dečačke dane Mile Pajić. Lovili su nas po sokacima, odvodili, pljačkali i ubijali. Jednom, dođoše Švabe kod moje babe, nose džak za kokoške i korpu za jaja. Ona izvadi sliku zarobljenog sina, a jedan oštro komandova: „Nazad!“ Povukoše se. Eto, bilo je i takvih. A onamo, na Verigovoj bari, 1944. godine bila je velika borba. Komandovala je oštro partizanka Elza i mnogo Nemaca je izginulo. Leteli su kuršumi i ovde po avliji, a ja sam bio zalegao za mlekar. Izginuli Nemci su odvučeni dole u neku rupu, pored potoka. Ja mislim da su i sada tu, mada je neki Nemac nekoliko godina kasnije tu nešto tražio, ali nisam čuo da ih je našao.
Posle rata ovde se zadržalo nekoliko Italijana. Trebalo je nešto da rade, pomažu, ali nije bilo neke koristi od njih. Štaviše, kad su odlazili odveli su i neke naše ljude sa sobom. Oni su, uglavnom, kasnije prebegli za Ameriku. A ovde je stigla komunistička rekvizicija. Nama je bilo razrezano, na primer, 500 kila mesa godišnje. Ko nema, oduzima mu se zemlja. U nekom momentu, dugovali smo 50 kila i mi oterali svinjče od 48. Neće da prime. Videvši mene malog i snevoljenu majku, neki seljaci se pobuniše. Prođosmo, ali dug od dva kila mesa osta zapisan.
– Ja sam morao „brzo da rastem”, da pomažem majci, da joj ne budem teret. Nekako sam završio četiri razreda škole, tek da ne ostanem ćorav kod očiju. Tamo, na sredini sela bila je jedna kriva jabuka i na njoj zvučnici, odakle se po čitav dan čula nemačka muzika i pesma. Tu je bila i nemačka kovačnica, pa sam tamo često odlazio, krao sam zanat. Interesovalo me to. Kad sam smogao snage, sam sam napravio mehove, a našao sam i nakovanj. Nisam smeo majci da kažem kako sam ga doneo do kuće. Bio je težak 80 kila. I ona je bila spretna. I jaka. Radili smo zajedno u kovačnici. Eno ga u radionici čekić od 8 kila s kojim je ona udarala vrelo gvožđe. Vremenom sam naučio i kolarski zanat. Prva gumena kola u ovom kraju sam ja napravio. Radio sam i za druge i to nas je malo podiglo.
A onda je sve stalo kad je Mile otišao u vojsku, 1961. godine. Služio je pešadiju u Danilovgradu. Kad se vratio, sve iz početka. Ali, mladost, valjda, ne da mira. Položio je vozački ispit i potražio bolje zanimanje.
– Napravio sam dvanaest gumenih kola, prodao i kupio kombi. Položio sam i državni ispit za vozača. Odlazim u Beograd da taksiram. Nije mi se dopalo. Vozio sam i gradski autobus, ni to me nije zadovoljilo. Vratio sam se u Kraljevo da vozim bolesnike u gradskoj bolnici, ali je i to kratko trajalo. Znači, moram ponovo u selo. I tu sam stvarno našao sebe. Imao sam samo volove, jaram i plug. Imao sam i sedam i po hektara zemlje, što mi ostalo još od dede i njegove braće. Trojicu je odneo Prvi svetski rat, kao momke, tako da su ostali bez poroda. Eno, tamo na proplanku pored groblja podigao sam im spomenik svoj trojici: Dragojlu, Dobrici i Rajici. Dragojlo je poginuo na Maljenu 1914, Dobrica u Kosovskoj Mitrovici 1915, a Rajica 1917. godine na Veterniku. Ovde se više ginulo nego umiralo. I moj deda Svetomir, četvrti od sinova pradede Mike je ratovao. Bio je komita i krvavo se tukao s Nemcima u Ibarskoj klisuri tokom Prvog svetskog rata. Pričalo se da nisu imali dovoljno municije, pa su na Nemce oburvavali kamenje sa strmih litica. Preživeo je rat, ali je nesrećno stradao kao civil. Samo ih je najmlađi Dragoljub kratko nadživeo. Inače, njihov otac Mika, umro je u polju, na konju, kad se vraćao iz Kraljeva, gde je na pijaci prodavao povrće. Bio je baštovan. Konj ga sam doneo do kuće...
Kao dečko, Mile nije sve ovo znao o familiji. A i ono što je znao bilo je mnogo da se život lakše živi. Da bi sve to zatrpao u sebi, morao je mnogo da radi.
– Voleo sam sve da imam, zato sam mnogo radio. Majka je radila barabar samnom. I obogatio sam se. Imao sam sve, od sekire do kombajna, i to poluautomatskog. To je sad lako reći, ali onda se teško živelo. Terao sam s volovima građu iz Kaone, pa mi pukne ruda i zapadnu u tresavu i kola, i volovi. Noć, mesečina. Vidim pored puta rogodža od sena. Uzmem i nekako vežem za jaram, a sve to primitivno, noć hladna… Kad sam pošao, pogledam, još gore lampe u Pekčanici…
Komunisti me nisu voleli takvog. Nisu mi dali da privirim u Zadrugu. Dok nisam imao svoj traktor krao sam zadružni da bih nešto uradio. I sin je rano počeo da radi sa mnom. Sa 12 godina seo je za kombajn. Sve ga je zanimalo. Pokušao je i u Zadruzi da radi, ali ga je direkror stalno nešto prekorevao, možda i zbog mene. Nije mogao to da trpi, pa mu jednog dana odbrusi: „Odlazim. I završiću više škole nego što ti imaš…“ I otišao je, ali, eto, nije se ni vratio…
A u srpskom selu nikada ne prestaju rasprave o imovini. Naročito o zemlji. Tako je i Miletova sestra Mica izmolila brata da joj dozvoli da povede majku kod sebe, jer „ona će bolje da je gleda”. Usput, tražila je i najbolju njivu, za uživanje.
– Nisam mogao, a nisam ni hteo to da sprečim. Zbog majke. A bilo mi je krivo. Ne toliko zbog njive, koliko zbog prevare.
Živelo se teško, ali meni nije bilo teško da radim. Voleo sam sve da imam, da ne tražim ništa po selu, mada ni drugi nisu imali. Ja sam se na pamet obogatio. Seljak mora mnogo da misli, ne može se sve na snagu. A ljudi ovde ne vole kad neko malo „odskoči”. „Činio“ sam svakom kad sam mogao, prevozio drva i seno, ljude, zdrave i bolesne, porodilje. „Teram“ sanke dole kroz šumu, jer tada još ništa nije bilo iskrčeno, a puca cer od mraza. Konju se smrzla i griva i rep. Pod čergom se mladica porađa. Ma ko da misli na zimu, svi smo srećni…
Voleo sam i kafanu i život, ali nisam uludo trošio. Kad nešto imaš, treba da osetiš i zadovoljstvo zbog toga. Ne znaš čime te sudbina iskušava. Moja mi odnese Svetu i čitav moj život, i sve što sam stvorio – izgubi svoju vrednost. Naše su oči sada zagledane u Nataliju…
Radovan Tipsarević
