Tačno u 11:52, u vreme kada je pre godinu dana tragedija zauvek zaustavila živote 16 ljudi u Novom Sadu, gradovi širom Srbije utihnuli su u znak sećanja. Tišina je postala najglasnija poruka: da nijedan ljudski život ne sme biti izgubljen zbog nemara.
Na Trgu Jovana Sarića, okupljeni su ćutanjem odali poštu žrtvama tragedije. Bez govora i bez aplauza, samo dostojanstveno prisustvo i saosećanje, a potom su u znak sećanja na nastradale upaljene sveće za njihove duše u kraljevačkoj Crkvi Svete Trojice.
U Novm Sadu, kod železničke stanice, gde se desila nesreća, studenti, porodice i građani okupili su se u tišini i molitvi. Upaljene sveće i beli golubovi na transparentima simbolizovali su neostvarene letove. Novi Sad je danas mesto poštovanja i sećanja, sa jednim jasnim zavetom: da pravda i bezbednost ne smeju da budu pitanja, već obaveza. I da odgovornost nije jednokratna obaveza, već trajno obećanje.
Prošla je godina od trenutka kada je u 11:52, na železničkoj stanici u Novom Sadu, život stao za 16 ljudi koji su tog dana samo želeli da vozom odu negde ili da stignu svojoj kući. Pad nadstrešnice postao je rana njihovih porodica, mesta u kojima su živeli, Novog Sada, ali i čitave zemlje, postao je rana koja nas je podsetila koliko je bezbednost krhka i koliko je neodgovornost skupa.
Postoji činjenica koju i danas izgovaramo sa grčem: tog dana škole nisu radile. Prosvetni radnici bili su u štrajku. Da nije bilo tog štrajka, na stanici bi se našlo mnogo dece na putu do škole ili u povratku iz nje. To sa strahom vuče razmišljanje o mogućem, mnogo većem broju žrtava. Ta slučajnost, koliko god bolno zvučala, spasila je mnoge živote i zauvek povezala borbu profesora, studenata i učenika u borbu za sigurniji život.
Nakon tragedije, prvi su se oglasili studenti. Ustali su protiv zaborava i protiv ćutanja koje bi ovu nesreću pretvorilo u statistiku. Njihovi protesti, kako su odmah naznačili, nisu bili politički, već duboko ljudski. Tražili su istinu, pravdu, odgovornost. Kroz njihovu upornost, glas stradalih nije utihnuo. Zahtevana je sigurnost na mestima koja svakodnevno koristimo uz podsećanje da institucije moraju preventivno da rade svoj posao, a ne tek kada se dogodi najgore.
Tih mladih ljudi bilo je u svakoj ulici, u svakom gradu i do danas su nastavili da čuvaju sećanje i da podsećaju šta je važno: da nikakav novac, nijedna zgrada, nijedna nadstrešnica, nijedna odluka ne smeju da budu važniji od života. Studenti, hiljade njih, koji su danas stigli u Novi Sad, nakon dana i dana pešačenja, simbol su njihove poruke da su, kao mladi ljudi, spremni da preuzmu odgovornost .
U 11:52 prošle godine, vreme je stalo. Na nama je da se postaramo da ne stane opet.
M. M. D.
