Gradnja jedrenjaka trajala je 6 meseci, imao je 5 nivoa sa 70 mesta, ugrađeno je 30 kubika borovine, rađen je po uzoru na ruske brodove iz XVIII veka, a samo jedan njegov deo bio je replika Kolumbovog jedrenjaka; bio je nešto sasvim novo, ne samo u Kraljevu, već i u Srbiji
Da li brodovi imaju dušu? Ili, da budem precizniji, da li plovila imaju dušu? Pitali su se moreplovci i rekoplovci i pre nego što je Noje sklepao barku u koju je uskladištio i sačuvao primerke sadašnjeg života. Možda imaju, možda nemaju. Duša je i dalje vrlo tajanstven organ, čak i za stručnjake iz oblasti psihologije, uma i bezuma. Naročito je to golicljiva dilema kad je u pitanju ljudska duša i to u onim okolnostima kojima bi ona i trebalo da posluži, pre nego što se vine u Carstvo nebesko, u kolo sa ostalim dušama koje su se izdušile kao probušene gume na biciklu, po bespućima nepredvidljivog života.
Ali, ako je verovati na vetrovima skorelim i sidžom opaljenim moreplovcima, od Kolumba i Vespučija pa nadalje, brodovi ipak imaju nešto nalik na dušu, štimung, šmek, miris, neku karakteristiku koja ih čini posebnim i po kojoj se razlikuju od drugih plovećih cepanica i mehanizama. Nešto kao bircuzi, krčme i kafane, imaju neku svoju posebnost koja privlači noge pod sto dokonih zazjavala i ozbiljnih ljudi ili odbija čak i najokorelije ispičuturice i notorne alkose.
Nama koji živimo u rezervatu pripremljenom da bude jedno veliko rudarsko okno, bez mora i daleko od brodova, tegljača i džetsetovskih jahti, to je vrlo daleka i problematična tema; ili bar ne tako bliska kao, recimo, splav ludaka ili skela kojom izraubovane, natociljane i svega ovozemaljskog site duše Haron prevozi preko Aherona iz jednog sveta u drugi, iz svetla u mrak. Ali, čuda se događaju, čuda u koja je teško poverovati ali im se ne može osporiti da su, ili su bila, deo naše stvarnosti.
Ne tako davno, kada je kraljevski grad iz nebeskih visina počeo da se spušta ka kakanoj vodi, ka talasima Ibra o čijoj ekološkoj sadržini ne bih sada da pišem, dogodilo se da jedan od objekata koji je iznedrila mašta vrsnog maketara, postane i „Kraljica Ibra“. Zapravo, ova aristokratska ploveća kafana na nekoliko nivoa, bila je lađa, odnosno brod-jedrenjak konstruisan da miruje, na vetru i drugim nepogodama.
Dakle, ne običan tegljač, razarač ili galija, već verna kopija jednog od tri broda na kojima je Kolumbo sa svojom posadom, oždrljekanom rumom i drugim opijatima, doplovio do Novog sveta, sadašnje Amerike. Santa Marija, Pinta i Ninja, tako su se zvali brodovi koji su španske konkistadore umesto do Indije doneli do novog kontineta, do zemlje crvenokožaca i bizona, do teritorije na kojoj je vladala do tad neviđena harmonija ljudi, životinja i mrtve prirode. No, to je posebna priča. A brod koji je usidren na kraljevačkom keju, bio je replika Ninje.
Zapravo, kako nas uči istorija, učiteljica života, neobičan restoran, jedrenjak po imenu Kraljica Ibra, doplovio je 2008. godine, pet kilometara daleko od Čibukovca, gde je sklapan, do istoimenog splava, gde je dovršen.
Jedrenjak je građen po ideji Zorana Stefanovića, a čitav posao je trajao šest meseci. U jedrenjak, dug 26, a širok šest metara, ugrađeno je 30 kubika borovine. Rađen je po uzoru na ruske brodove iz XVIII veka, a samo jedan njegov deo je replika Kolumbovog jedrenjaka Ninja. Imao je pet nivoa, sa sedamdeset mesta. U gradnji je učestvovalo dvadesetak majstora različitih profila. U vreme kada je ova ideja bila realizovana, pa i kasnije, to je bilo nešto sasvim novo, ne samo u Kraljevu, već i u Srbiji.
Prema rečima vlasnice Mine Stefanović, restoran je građen u obliku jedrenjaka, jer je namera bila da Kraljevo dobije nešto do tada neviđeno i na rekama u Srbiji, po čemu će biti prepoznatljivo, kao i da sugrađani, i mladi i stari, uživaju u nečemu zaista atraktivnom.
I beše to prava atrakcija, u turističkom, ugostiteljskom i svakom drugom smislu. Mesto za sva čula i videla, doživljaj koji ostaje u sećanju i koji čoveka oplemenjuje i budi u njemu radoznalost i romantiku istovremeno. Ljuljuškati se na Ninji (devojčici), ispijati pivce i gledati u plave, crne ili zagasite oči dragu osobu, uz prigodnu muziku lokalnih muzičara i očaravajuće osmehe ugostiteljske posade, nigde drugde se nije moglo doživeti na tako intenzivan, maštovit, a opet sasim oživotvoreni način.
Mnogi su, verovatno, najprijatnije časove proveli na ovom brodu-kafani, mnoge su ljubavi rođene i preporođene, neke možda baš tu i utrnule kao slavske sveće ali u ambijentu koji im daje neku vrstu uzvišenosti ili istorijskog značaja. Ima li šta lepše od toga da nešto što je osuđeno da umre ugine baš tu, na Ninji, simbolično nagoveštavajući obzorje nekog Novog sveta, boljeg, lepšeg i ljubavlju ispunjenijeg? Čak ni oni koji nisu bili u tim ljubavnim šemama i ševama, osobođeni romantike i ustaljenih konvencija i modnih trendova, nalazili su ovde idealno mesto da se prepuste svojim sanjarijama ili košmarima kao fetusi u materici vremena ili nešto starije bebice u drvenoj kolevci nasleđenoj od svojih predaka.
Jednom prilikom, kaže legenda, a beše to 2009. godine, u sam osvit novog dana brod se otkačio i krenuo niz Ibar. I tako, mic po mic, čvor po čvor, neuništiv kao i njegov original, stigao je do Morave ili tačnije do Vrbe. Još bunovni ribolovci, terminatori skobalja, krkuša i deverika, bukvalno su popadali u nesvest kad se iz magle pojavio avetinjski brod bez Kolumba lično. Uostalom, nije potrebna baš neka viša sprema da se zaključi kako plovilo nije iz ovog vremena i da dolazi iz daleke i, nažalost, tragične prošlosti. Jer, otkriće Amerike nikoga nije baš previše usrećilo, niti će. Brod se tu negde nasukao na sprud, a kasnije je vraćen gde je i bio.
Prolazile su godine u ljubavi Kraljevčana i turista sa usidrenom Kraljicom, a onda se desilo ono što je moglo da se predvidi, tim više što se već jednom dogodilo. Nadošli Ibar, u onim dramatičnim poplavama pre dve godine, podigao je Ibarsku kraljicu, počupao sajle, pokidao katance, porušio mostove i stepeništa i poneo je opet ka Crnom moru. No, ovoga puta avetinjska lađa nije otplovila dalje od ibarskog mosta u koji je udarila i prevrnula se na bok.
Sve ostalo je istorija, doduše tužna, ali tako je to sa svim vrednim stvarima, to je valjda pravilo postojanja da i kraljice na kraju završe tragično, kao prosjakinje, bednice ili olupine, života ili ljudske malodušnosti.
Visoko gore, uz Ibar, na samoj obali reke, tik ispod Šumarske škole, danas se nalazi nešto za šta niko živ ne bi mogao ni da pretpostavi o čemu se radi. Baraka, šupa, trošni i nevremenom ruinirani kokošinjac, sklonište za narkomane ili neki drugi neidentifikovani od dasaka namontirani ćumez.
A to je Ninja, ili ono što je od nje ostalo, nekada ponos Kraljeva i Kraljevčana, danas samo hrpa crvotočnih greda i letvica, metalnh okova i zarđalih eksera. Trošna, kao i sam život, samuje, daleko od ljudi, daleko od sveta i od same sebe, nikome više potrebna, nesposobna da podseti čak ni one bivše ljubavnike koji su se na njoj ljuljuškali gledajući se u oči na te lepe trenutke. Naprotiv i gotovo surovo opipljiva kao svedočanstvo prolaznosti svega traje Ninja i trajaće do poslednjeg ivera, kao neugasla iskra u svesti svih onih koji znaju i sećaju se da je negde dole, bila nekad, raskošna u svojoj aristokratskoj ljupkosti i darežljivosti, kompletna Kraljica Ibra u svoj svojoj gizdavosti, lepoti i zavodljivosti.
Danas je na istom mestu samo splav, bez jedrenjaka, ali za ljubitelje splavova i splavarenja to možda i nije toliko bitno, mada malo romantike ne može da smeta, čak i kad od toga nema nikakve koristi. Ali, kome je do romantike kad brodovi tonu? A da ljudi imaju dušu još nije dokazano, kao što nije dokazano ni da je nemaju. Za razliku od brodova.
Ivan Rajović
